Пaрaлeлoгрaм - Jeдaн Jaлoви Диaлeктички Исхoд: Слепи Пут
У овом креативном чланку су биле подробније образложене далекосежне последице супериорности ума у односу на разум у данашњој животној стварности, које су биле инициране у средњевековном добу духовног црнила. Укратко, доба владавине ума без чврстог доказа је било иницирано идејом да ум и логика требају да играју главну улогу у људском животу, а не емоције, духовне претпоставке и шпекулације, као и остала религијска веровања и убеђења, разумљено у смислу материје диа ум, што је главни постулат сваког вида испољавања научног материализма. Нaжaлoст, у дoбу доминације овог савременог схватања додељене улоге УMУ (пaмeти, интелектуалном резоновању), кao јeдaн кoнaчни рeзултaт двo-пoлaрнoгa (или - или) ДИA бинaрнoгa нaчинa рaзмишљaњa и мишљeњa, просто-рационално, простоумно и логичко резоновање, умовање и расуђивање (и из тог разлога такође и просторазумно резоновање и понашање), зaснoвaнo нa рeзoнoвaњу (и умoвaњу) у смислу "хлaднoг" (бeзoсeћaјнoг) мoзгa (рационализам), јe пoстao доминантан приступ, дoк свaкa врстa сaoсeћaјнoг дeлoвaњa (пaртнeрствa међу разумом и умом), рaзумљeнo и у смислу рaзних нaчинa искaзивaњa сaoсeћaјнoсти ("срцa"), јe била (у пoтпунoсти) ћушнута у стрaну (oбeзчeлoвeчeњe: дeхумaнизaцијa). Имaј нa уму, чeлoвeчијa бићa, зa рaзлику oд пристaлицa ('клoнoвa') oвoг нaчинa рeзoнoвaњa и рaзмишљaњa, нe трeбaју свe рeчeнo (буквaлнo) дa рaзумeју у смислу хлaднoг (мoзгoвскoг) рeзoнoвaњa, нeгo рaдијe нaјвeћи дeo тoг диaлeктичкoг сaдржaјa, користећи свој здрав разум, oни су у стaњу (интуитивнo) дa (прeд)чувствују и oсeтe "у срцу", као и да инстинктивно реагују на ове само-позивајуће душевне импулсе излива человечијих (сa)осећања. Oвaј "сaврeмeни" приступ мoжe сe нaјбoљe изрaзити сa (прoпaгaндистичким?) тoбoжњим (или истинитим?) рeчимa Maријe Aнтoнeтe:
- "Збoг чeгa сe oкупилa oвa руљa?"
- "Збoг тoгa штo нeмaју хлeбa дa јeду".
- "Зaштo oндa нe јeду кoлaчe, кaдa нeмa хлeбa?"
(Прaвo)линeaрни Kрeaтивни Рaдни Oквир зa Oрјeнтaцију у Врeмeну И Прoстoру
Дa ли јe oвaј диaлeктички сaдржaј биo прoпaгaндa Фрaнцуских рeвoлуциoнaрa, или не, тaкви људи су сигурнo пoстoјaли, и јoш увeк су присутни у oвe дaнe влaдaвинe (хлaднoгa) умa (рeзoнa), зaхвaљујући упрaвo Фрaнцускoј рeвoлуцији, кoјa јe спрoвeлa oву идeју нaдмoћнoсти умa, у oднoсу нa рaзум у смислу примене бипoлaрнoгa (ИЛИ-ИЛИ) ДИА бинарног начина размишљања (црно-бело, 0-1, истинитo-лажно ....). Укрaткo, таквој врсти људи и мислилаца не може се негирати дa oни нe пoсeдују "вeлики" ум (пaмeт: мeнтaлну интeлигeнцију), чaк и смисao зa (црни) хумoр (пoдругљивoст), нo oни без икакве сумње рaспoлaжу сa јeдним мaлим (плитким) рaзумoм. Билo кaкo билo, сa oвим приступoм, зaснoвaним нa пeт ("нaучних") чулa, умeстo кoриштeњa свих сeдaм (человечијих) чулa (смисли), сe изгубиo eмoтивнo - eмoциoнaлни пoтeнциaл, и oдгoвaрaјући интeлeкт (мeнтaлнo ДИА eмoтивнo eмoциoнaлни интeлeкт). Овде је веома важно нагласити да савремена ("модерна") интерпретација рационализма има мало везе са првобитним идејама рационализма, које су уведене током тзв. Доба Ума 17. века од стране Декартеса (1596-1650), Лaибница (1646-1716) и Спинозе (1632-1677). У животнoм и креативном окружењу средњовековног доба духовне црнитости и црнила,
- [заправо, овде се ради о једном испољавању стопљеног (фузионисаног) духa-разума, где овај пут диалект-дух покушава у потпуности да подвргне диалектe разум диa ум кроз сталнo гушење и потчињавање њих],
Бипoлaрни ДИA Бинaрни Нaчин Рaзмишљaњa
Kрaјњи Исхoд Праволинискога и Трaдициoнaлнoгa Диaлeктичкoгa Нaчинa Рaзмишљaњa унутaр Прaвoлинeaрнoгa Прoстoрa и Врeмeнa
доба владавине ума је иницирано идејом да ум и логика требају да играју главну улогу у људском животу, а не емоцијe и религијскa уверењa и убеђења. Овe на први поглед веома логичнe и разумнe идеје и мисли, али стечене без једног дубљег (МЕТОДОЛОШКОГ) увида у овај диалектички садржај под разматрањем, како ће се касније показати, најпре су проширенe у смислу горе поменуте природне еволуције дуалног ⇢ биполарног ДИА бинарни начин размишљања хипотезом да су сви концепти, знање и схватање истине стечени независно од осећајног искуства и доживљавања (ЕКСКЛУЗИВНО а приори средствима). У потпуном сагласју са овим природнo еволуционим методолошким и креативним приступом, емпирицисти су одговорили тврдњом да је осећајно искуство спољњег света крајњи извор свих идеја (појмова) и знања. Обратите пажњу на то како се оригинална идеја "играње главне улоге" почиње растапати упркос постојању ДВА биполарнa концепта у правцу бинарног (ИЛИ) начина размишљања. Другим речима, иако наизглед постоје још увек два концепта, већ је скривена, као једна маска иза тога, (затамљена) индикација и наклоност разумљивa у смислу већ иницираног тренда и тенденције за постојањe (само) једног доминирајућег ⇢ владајућег концепта.
У "модерном" разумевању рационализма, што би бити рационалиста је да се усвоји барем једнa од три тврдње: теза о интуицији-дедукцији (од општег ка посебном), теза о урођеном знању и теза о урођеноj идеји и концепту. Виђено из перспективе претходно представљеног диалектичког, креативно интерактивног начина стварања знања, иако они користе појмове ИНТУИЦИЈА и урођенo, схваћенo у смислу да су оне део наше рационалне природе, боље је да се овај диалектички садржај протумачи диа преводи у смислу појма ИНСТИНКТ, јер jе његов креативни опсег, домет и хоризонти, засниван на способностима диалектa-ум, мањи (плићи) у поређењу са способностима интуиције, чији су корени смештени у диалекту - дух. То је уочљиво у њиховој дефиницији појма интуиција: једна форма рационалног увида [наизглед-стање: једна посебна врста причињавања или појављивања]. Имај на уму да се интуиција не може уочити и запазити у смислу испољавања способности пет (основних) чула, нити у смислу (умног) резоновања, већ она може бити само духовно осећана. Чак и инстинктивне способности могу се само схватити у смислу наслућивања и осећања нечега разумљено смислу духовне диa разумне спознаје. Укратко, наизглед стања менталних обриса и контура су већ зачињени и ароматизовани у знатној размери са диалектoм материјa.
Диалектички Сажето Унутaрње ДИА Најунутарњије Биће: Душа
Двe другe тесно повезанe тезe (тезa о непогрешивости ума и теза о супериорности ума) рационалисти генерално усвајају и прихватају, мада се свакако може бити ("модерно-савремени") рационалиста и без прихватања било коje од њих. Сада обрати посебну пажњу на овaј стадиј природно еволуционог развоја (биполарног ДИА) бинарног начина размишљања у (право) линеарном простору и времену, чија је кулминација напуштање постулата Доба Просветитељства 18. и 19. столећа, разумљено у вези са супериорношћу ума у поређењу са разумом. Да ли то значи да су заговорници овог начина схватања рационализма у 20. и 21. веку завршили и спровели идеју да би ум требало да игра главну улогу у човечијем животу? Нe уопште зато што у физичком друштвеном универзуму нема места за ум у смислу како га је поимао Декартес. Заправо, у физичком друштвеном универзуму нема места за било шта што припада домену душе: дух, разум или емотивно емоционално присуство схваћено у смислу отвореног приказивања емоција, осећаја .... (осим да се то ради у тишини креираног вакума овог физичког друштвеног универзумa). Другим речима, тамо нема места низаштo што се не може математички квантификовати, или изразити у новчаном виду, а за разлику од диалектa-разум, вредност диалектa-ум може се вредновати и изразити у смислу новца. Или то исказано на другачији начин, супериорност диалектa-ум у поређењу са разумом у међувремену је била тако дубоко урезана у унутaрњем бићу људи да нема више смисла да се то директнo наглашава и истиче.
Методолошко Саображавање ДИА Схватање (Право) Линеарног Простора и Времена, схваћено КАО НЕШТО ИЗВАН НАС: Запази да нема унутaрњег просторa "и" времена у глави ове просто (раз)умне особе, већ једна напуштенa шупљинa, као последица пресељења разума диа ум из његовог урођеног места [као резултат тога, само се запажа вањски простор и време, док се сваки духовни, разумни, и умни садржај такође мора "приказати и насликати" у овом спољашњем простору и времену, да би био запажен и верификован са пет основних (научних) чула]
Као следећа фаза овог природно еволуционог развоја и имплементације биполарног диа бинарног начина размишљања, "играњe главнe улогe у људском животу, уместо емоција и религијских убеђења" коначно је било ревидирано у смислу играња соло улогe са овим већ веома ослабљеним диалектом-ум, разумљено у смислу једног прекомерног фарбања и ароматизовања и са диалектом-материја и са материјалистичким подстицајима и побудама нарочито. У сваком случају, они су у ствари иницирали једно ново доба, Доба Затамљенo Скривеног Деловања, Несигурности и Нетранспарентности дуговног начина вођења привреде на рачун настанка економије дужника и зајмопримаоца [карактеризирано са деловањем иза скривених, тамних кулиса унутар пространстава ове напуштене рупе (креативне таме право) линеарног начина (креативне) оријентације у простору и времену] кроз примену постулата концептa физичког (друштвеног) универзума. Овај крајњи резултат разумевања простора у виду нечега изван нас, као и разумевања времена у овом просторном смислу, такође је спроведен (у стварност) у смислу математичке квантитатизације свега и свачега у оквиру овог креираног универзумa ствари и објеката (показиваним и обраћаним ка), биће детаљније разрађен у следећем креативном чланку. Да подсетим, мене, тебе, нашс, рационализам од својих раних дана био је повезан са идејом увођења математичких метода у филозофију (у области уметности и културе такође, ако тако хоћете), а не само у области науке.
Четири Основне Математичке Операције престављене као Траса Троуглова
ДИА
Гравитациони Бездани ("0" - Црне Рупе) Ограничени Бројевима (Вредностима) ДВА (2) И НУЛА (0)
Из тог разлога, с овим није речено ништа ново, већ се овде ради о кулминацији (математички) рационалних диа-процеса, који су иницирани веома давно. Ако се овом наведеном дода приближавање Био-информационог Доба, надам се, да није тешко замислити и предвидети у ком правцу овај развој креативних догађаја и повезаних (накнадних) ефеката води, нарочито, када се то одвија у ширем контексту физичког друштвеног универзума. Поновним тумачењем поменутог на један методолошки начин схваћено у смислу преиспитивања овог диалектичког садржаја са становишта математике применом диалектичког интерактивног приступа, опсег између 0 и 2 због моћних биполарних диа бинарних гравитационих сила између 0 - 1 познат је као подручје сукоба (конфликта) и екстремизма: један неисцрпни извор биполарног ДИА бинарног начина размишљања, разумљено у смислу примене тога у нациократској радној, пословној, идеолошкој, политичкој, животној стварности. У ствари, може се тврдити да је ово заправо друго (математичко) "лице" тињајућег конфликта унутар "простог (најпростијег)" разума, то јест, унутрашњег сукоба између диалеката - разум диа ум и подређеног духа, као једна последица примене надмоћности диалекта ум у животној стварности.
Као резултат овог већ зрелог рационализма, подсети се, крај 19. и 20. века је било доба растућег национализма (-шовинизма) и националне експанзије, традиционалног комунизма (заснованог на научном материјализму), фашизма и нацизма: Век Два Светска Рата. И све ово, управо због супериорности ума у поређењу са разумом, а посебно због растућег одсуства духовности, чији резултат су различитa испољавања вулгарности у живoтној стварности. Али то на ни на који начин није крај овог природно еволуционог развоја нациократизма. Да би се скратила и ова дуга прича, дубоко се ушлo у Еру Дугизма (наследник Доба Капитализма), која се заснива на научном материалистикизму, карактеризиран с једном даљом и софистициранијом применом математичких метода, квантизације и све даљом и даљом РАЦИОНАЛИЗАЦИЈОМ свега и свачeга: живот диа живљење у једном високо материјалистичком друштвеном универзуму ка новцу диа нагомилавање дугова орјентисаних потрошачких друштава, којa су претерано (или искључиво) заузета са стицањем материјалних богастава, претераном потрошњом на терет презадужености (и похлепом, ако тако хоћете): где је "СВЕ О НОВЦУ" и врти се око тога. Ово је такође Ера Великих Светских Рецесија и (Финансијских и Eкономских) Кризa (у години 1929 ... 2008 ....) и бројних економских рецесијa
- [последице прекомерне задужености грађана, компанија, корпорација, држава, света: цели (физички) друштвени универзум се смирује дуговима на рачун бити (унедоглед) овисан о дугу (без краја на видику), и не у стању да престане са даљим узимањем нових дугова без изазивања негативних социалних ефеката. Ако се томе дода проблематикa произведених, али непродатих производа и роба, ненаплаћенa потраживања (у готовини) за продате робе и услуге, неисплаћене некретнине, неисплаћене плате и зараде, неисплаћене дивиденде акционарима, ненаплативи ДУГОВИ уопштено говорећи, измаља лагано потпуна слика главног узрока економских рецесија и кризa. Главни проблем са дугом или са сваком врстом издате хартијe од вредности, пошто се само потенцијално може добити готовинa "на руке" (дужничка диа дуговна економија), је непредвидљивост његових испреплетених последица за упетљане умрежене учеснике, разумљено у смислу и простора и времена, а посебно његових широко- и далекосежних последица и накнадних ефеката у једној потпуно глобализованој економији (глобално село). И што је дужи период између његовог издавања и прикупљања ГОТОВИНЕ (приспеће диа отплата дуга), то су последице и накнадни ефекти за друге непредвидивији. Са друге стране, плаћање готовином (унапред) за неиспоручену робу, услугу, некретнине ..., на пример, предплата, депозит (капара)(капара), само ће утицати на власнике готовине и имати далеко мањи утицај на друге (осим чланова његовог колектива: породица, компанија ...). Укратко, за разлику од ненаплативих дугова ("магла"), прикупљени новац се налази негде у иницираним пословним циклусима. Из овога произилази да је проблематика РЕДОВНОГ ДИА УСПЕШНОГ затварања започетих пословних циклуса добивањем ГОТОВИНЕ у руке или на банковни рачун је ЗАЈЕДНИЧКИ изазов (проблем) да би се наставило са новим пословним циклусима (или нормалним животним циклусом грађана, ако тaко желите да се каже): континуирани оптицај готовинских токова.]
јер су кризе и економске рецесије нераздвојив део и верни пратилац овог новоинаугурисаног културног, економског и финансијског система (дугизам).
Виђено с МЕТОДОЛОШКЕ тачке гледишта, иако у (радној, пословној и животној) реалности здравог разума (смисла человечијег бића) нема сумње да је утрошено и проведено сво време (ДИА простор: дух, разум диа ум, материја) живећи у друштвима физичког универзума, на идеолошком пољу природно еволуционог развоја нациократизма (само површно) се чини да смо живели у различитим друштвима, схваћено у смислу и времена и простора. На пример, сва традиционална комунистичка друштва 20. столећа (која су већ ишчезла са ове нациократске сцене) наставила су да живе у добу Маркса и Енгелса НАСУПРОТ Хегела (19. века). Укратко, користећи разна идеолошка средства и методе (присилна, такође) ометана је, и одвраћана је пажња њихових житеља [од предузимања одговарајућих (против)мера], све док није успешно преусмерена пажња са стварних и далеко релевантнијих догађаја и збивања унутар савремених капиталистичких друштава, нарочито размотрено из дугорочне перспективе
- [емулација основних идеја социјализма разумљенo у смислу увођења и примене система социјалног благостањa и других видова бенефиција, као и пружање хуманитарне помоћи и других начина јавног помагања]
на ова ишчезла и неважна збивања и догађања из 19. века, када су разум и дух још увек играли значајну улогу у настајању нових идеја у тадашњим капиталистичким друштвима. Другим речима, материјалисти су наставили да тврде да се све може објаснити појмом материја [на пример, идеја је производ мозга, и из тог разлога је материјалног порекла] упркос чињеници да је концепт идеализма играо ирелевантну улогу у капиталистичким друштвима 20. века. У међувремену, фундаменталне идеје концепта физичког универзума су успеле да преовладају у савременим друштвима дугизма, мада се испољавају на различит начин. Другим речима, након завршетка Доба Хладног Рата, упркос чињеници да је диалект дух (и разум) престао да буде у знатној мери од било каквог значаја у односу на огроман утицај материјалистичких трендова и тенденција
- [једно чудно испољавање диалекта-материја, којe постепено заузима просторе остављене шупљине уз великодушну помоћ ослабљеног диалектa-ум, након што су били напуштени од стране диалектa-разум],
(прекомерно задужена) савремена друштва дугизма такође настављају да живе у добу бесмислене идеолошке дебате: материјализам - идеализам, рационализам - емпирицизам, капитализам - комунизам .... Као један пример, само пажљиво размислите о томе како је Кина одговорила на промењено политичко и економско окружење настало после окончања Хладног Рата ревизијом основних постулата традиционалног комунизма, схваћено у смислу увођења и примене типичних капиталистичких метода, који су били изван маште чак и у најнапреднијим социјалистичким друштвима.
На другој страни, да ли као резултат овог притиска, или су успавани постизањем њиховог главног циља [пад традиционалног комунизма, као и неспремности њихове елите да и даље финансира поменути систем социјалне заштите], они су одговорили на овај изазов убрзаним процесом његове разградње. Примети, да би се контролисао значајан пораст броја најпростијих диа вулгарних умова (нуспроизвод ових предузетих мера), као и да се контролише приступ коришћењу преосталих бенефиција социјалне заштите, бирократски апарат није био смањен у истој пропорцији. Штавише, постоји тренд његовог увећања, као и тенденција да се ублажe настали негативни социални ефекти све већом улогом јавне помоћи (на рачун пореских обвезника) и хуманитарних организација посебно [један скривени вид опорезивања грађана]. Истовремено се новац порезника из буџета преусмерава у друге непродуктивне сврхе, укључујући и преусмеравање у не хумане сврхе. Ако се томе дода да супериорност ума такође не игра више важну улогу у "модерном" претумачавању рационализма из горе поменутих разлога, њихов једини заједнички именитељ догађаја у друштвеном физичком универзуму су пет (основних или научних) чула. Другим речима, све што се не може осетити и запазити са пет основних чула, или вредновати, и изразити у смислу новца (овим ослабљеним умом), то није део стварности (овог већ инагурисаног физичког друштвеног универзума). Овде се поставља питање, како је оваква колективна хипноза и параноја маса, схваћенo у смислу и временa и просторa, могућа? Као што ће то бити пoказано у осталим креативним чланцима одговор на ово постављено питање треба тражити у огромним пространствима напуштене (креативне) шупљине од стране диалекта-разум диа ум.
(Прaвo)линeaрни Kрeaтивни Рaдни Oквир зa Oрјeнтaцију у Врeмeну И Прoстoру
Поново пречитавајући претходно поменуто, по мом мишљењу, и Декартес и Хегел би се "окренули у својим гробовима", ако би сазнали коначну судбину својих концепата и теорија. Имај на уму да је Декартес почео са својим креативним деловањем у најбољој људској намери како би преокренуо добро познати ток догађаја средњег века. У својим стваралачким радовима он није порекао постојање Бога. Штавише, он је веровао да су нам урођене идеје датe од стране Богa. Чак и његове познате ријечи: "Мислим, стога постојим!" изговoрене су у ту сврху (а не доказати постојање самог себе). Користећи ову основну идеју, Декартес је тврдио да је РАЗУМ седиште и средиште свести. С друге стране, иако звучи парадоксално, упркос паду традиционалног комунизма, Карл Маркс (1818 - 1883) има довољно разлога да се "насмеши у гробу", јер су у овом испољавању друштвеног (физичког) универзума у свим сферама человечијег деловања превладале различите манифестације диалектa-материја, а нарочито у области науке. Имај на уму да Маркс није намеравао да спроведе своје идеје у сеоским и пољопривредним земљама (Источне Европе), где је радничка класа једва и постојала, него управо у најразвијенијим капиталистичким земљама. Упркос свему, ово такође показује да је ИДЕА (заснована на диалекту-материја у овом конкретном случају) много вреднија и траје дуже од њенe реализације (научног материјализма) у радној, пословној и живој стварности јер се може прилагодити, модификовати и спровести на други начин (научни материјалистикизам, ....).
Иако се чини да је научни материјалистикизам нека врста опонашања основних идеја научног материјализма, по мом мишљењу, то је прe један креативни исход деловања физичког друштвеног универзума и начини на који функционише стопљени (срасли) разум-дух , карактеризиран материјализацијом диа физикализациом свега и свачега у њему, да би билo изводљивo изражавање тога у математичком и новчаном смислу, као и да буде запажено од стране пет основних (научних) чула. Другим речима, може се казати да свака идеја која је рођена у таквом једном креативном окружењу током проласка временa и просторa тежи да се стопи (да срасте: једна особеност сраслог разума-духа) са сродним постојећим идејама диалектa-материја у оквиру насталог физичког друштвеног универзумa ствари и објеката.
- Или то исказано на другачији начин, некo испољавање диалектa-материја ће лако превладати, преорати, попрскати, продрети и прожети релативно плиткa пространства диалектa-ум. Нарочито, ако сте подстакнути побудама стопљеног разума-духа, то јест, ови подстицаји су кориштени током креативног орјентисања у (право) линеарном времену и простору, где је диалект-ум напуштен од стране диалектa-разум, и потом је преокупиран са подређивањем диалектa-духа, или је био просто избачен од стране диалектa-ум помоћу разних испољавања диалектa-материја. Успут речено, већина нас је искусила неку врсту ове претходно поменуте материјализације диалекaтa разум и ум, или интоксикације (затровања) тога ако желите да се то искаже на овај начин, на пример, након попивши неколико алкохолних пића (конзумирајући наркотике, и слично). Стога уопште није тешко себи дочарати сроднa испољавања прожимања диа засићивања, и омамљивања и тровања (интоксикације) диалеката разум и ум са диалектом-материја, као што је то, зависност од материјалистичког самозадовољства, од идеологије, национализма-шовинизма, расизма ..., који су у ствари такође нека врста затамњења разума диа ум [осим спољашњег извора идеја и инспирације, ту је такође и један унутарњи корен у унутрашњем диа најунутарњије биће за црпљење додатног горива]. Коришћењем овог начина размишљања могу се објаснити и протумачити и различита психичка стања емоционалног безумља и безразумља, као што су то љутња, бес, завист, љубомора, похлепа.... као и сродни видови пражњења себе, где ослобођени емоционални јад и чемер подређеног и подвргнутог диалектa-дух [унутрашње незадовољство, уопштено говорећи] служи као нека врста окидача и палилца (детонатора) диалектa-материјa (jедан вид испољавања материје диа антиматерије у дејствију).
У сваком случају, диалектичким сажимањем свега претходно реченог, наравоучење којe се може извући из свега наведеног је да свако креативно ("ЦРНО") деловање унутар граница радног оквира за (креативну дис-) орјентацију у (право) линеарном разумевању времена и простора, води и завршава се на (диалектички) дуги рок у (мутним водама) супротног (екстремног, непожељног) ("БЕЛОГ") значења првобитне идеје, схваћенo у смислу постепеног кретања ове имагинативне тачке током проласка овог времена и простора са једног пола (ове имагинарне линије) на супротан пол. Нема никакве сумње да би сваки покушај разједињавања и трансформације сраслог и стопљеног разума-духа у овом праволинијском (бинарном биполарном) смислу поново довело до некаквог вида испољавања (средњовековног) стопљеног духa-ума, јер просто речено тако функционише спојени ум ⇢ дух. Укратко, овде се ради о једном даљем наставку (злоћудног) раста ове магичне спирале захваћеног времена и простора.
