|
|
|
Поимање Етера у Предревном Скривеном Знању |
|
|
Креатор од Знања БоБан |
ТАЈНЕ ЧЕТИРИ ЕЛЕМЕНТА: Jeдинствo и Нaпрeгнутoст Диaлeктичких Супрoтнoсти у Врeмeну ДИA Прoстoр
ДИА
Чeтири Примaрнe ДИA Прoтo Пaрaдигмaтскe Meтoдoлoшкe Прeтпoстaвкe Диaлeктичкoгa Интeрaктивнoгa Приступa
Клијајућа ДИА Потенцијално Плодоносива Осмокрака Звезда
A Blossomed, Potentially Ripe Fruit - Bearing Twelve - Pointed Star
Плодоносна ДИА Потенцијално Клијајућа Четверокрака Звезда
и тако даље у Времену ДИА Пространство, све док се не достигне стадиум развоја
ЧЕТВЕРО-ТРОГЛАСТЕ ЗВЕЗДЕ
Овај Темељни План, заснован на Четири Елемента ове Четверо-Троугласте Звезде, је овековечен са градњом Кеопсове Пирамиде у Египту
У овом креативном чланку је најпре било представљено поимање етера у предревном скривеном знању, а потом је кроз призму овог начина поимања етера било пропуштено, размотрено, и преиспитано Ајнштајново и Њутново схватање простора и времена, као и њихово поимање гравитативности и гравитације. Ово предревно схватање појма етер је било брижно чувано од очију шире јавности у уским круговима оних који су у различитим степенима били упућени у тајне овог скривеног знања. Међутим, то није могло да спречи разне шпекулације везано за ово скривено знање изван ових уских кругова. Тако на пример, на основу ових гласина и шпекулација о улози тлоцрта ове пирамиде (њене „пете” стране), оних који нису били упућени у ово скривено знање, Аристотел (као и у писаним изворима Далекоисточне културе) назвали су то ПЕТИ ЕЛЕМЕНТ (етер). Али узимајући у обзир чињеницу да се на тлоцрту ове пирамиде, одвијају диалектички процеси стандардног испољавања концепта-етер, као и даље интерактивно деловање, усавршавање, и обогаћивање четири основна елемента (ватра, вода, ваздух, земља) на једном новом, пожељно вишем нивоу времена ДИА простор (слоју ове пирамиде времена и простора), они се не могу квалитативно изједначавати са овим "петим" елементом (тлоцрт: темељна скица пирамиде).
етер-амбијенти: разна испољавања "петог" елемента
Другим речима, етер представља један општи (стандардни) креативно радни оквир (например, вакум), али и свако специфично створено окружење и креативни амбијент [обавијено са свих страна са невидљивом заштитном мембраном] на неком од нивоа (градивних блокова) ове пирамиде времена и простора унутар којих ова четири елемента интерактивно стваралачки делују, и међусобно садејствују једни с другим. Примери испољавања насталог етер-окружења су међупланетарни звездани простор (звездани систем), међузвездани простори, галактички простори, интер-галактички простори, итд, док су примери створеног амбијента или микро-амбијента: земљина атмосфера, зона активности црне рупе, супернове.... Из претходно наведеног произилази да вакум као скоро празни безваздушни простор представља у ствари једно идеално неутрално окружење и амбијент за стандардно испољавање етера, па је из овог разлога заузео простор (и време) на тлоцрту ове пирамиде.
- Земљина атмосфера је један пример испољавања етера на вишем нивоу ове пирамиде, насталог као резултат интерактивно креативног деловања, прожимања, и обогаћивања ова четири основна елемента. Земљина атмосфера не само да омогућује услове за настанак живота, него и штити живот на Земљи стварањем заштитних слојева и омотача, као и подходајушћег атмосферског притиска овог створеног амбијента у узајамном садејству са силом земљине теже што у ствари омогућује настајање течне воде, као и да се она задржи на површини Земље.
- Земљина атмосфера садржи такође пригодну смесу гасова за несметано функционисање живота на Земљи. Поред тога, њени заштитни омотачи и слојеви абсорбују ултравиолетну сунчеву радијацију, гријући њену површину задржавањем настале топлоте (ефекат стаклене баште), и на тај начин смањују температурне (екстремне) разлике између дана и ноћи.
- Овај вид испољавања етера и створеног амбијента са његовим различитим слојевима се одржава и задржава око Земље гравитацијом и силом њене теже (гравитативност). Магнетосфера је крајњи невидљиви заштитни омотач који заправо раздваја земљину атмосферу од суровог међупланетарног простора сунчевог система, додатно штитећи живот на Земљи од штетног сунчевог и космичког зрачења.
Успут речено, сваки створени или настали амбијент садржи неко испољавање заштитног омотача, који га заправо раздваја од осталих етер - амбијената. Због ове посебне (заштитне) улоге овог вида испољавања етер - вакума, као и његове способности метаморфозе у разне видове испољавања етер - амбијената, које је заправо створило потребно окружење и пожељни амбијент за настанак живота овде на Земљи, као и услове за његово одржавање, могло би се рећи да се овде заиста ради о једном (ВИШЕМ) НАД-ЕЛЕМЕНТУ, а не о неком петом, не постојећем елементу.
Током својих раних стваралачких дана, због раније поменутог погрешног тумачења етера у смислу једног додатног петог елемента, размишљајући и ломећи се око питања да ли је празни простор свемира супстанца или његово својство, Њутн је решио овај креативни изазов попуњавањем овог вакума са етером да би доказао своје првобитно деловање силе гравитативности, разумљено у смислу притиска овог невидљивог петог елемента одозго, као и касније да би објаснио узрок гравитације. Слично је било и у касном 19-ом столећу када се сматрало да ова теоретски универзална субстанца прожима сав простор, и на тај начин делује као медијум за пренос у то доба веома актуелне Максвелове теорије електромагнетских таласа. Другим речима, ломећи се око питања да ли је светло елементарна честица ИЛИ талас, превладало је мишљење да је то талас, па је из тог разлога требало обезбедити медијум кроз који би светло могло путовати у вакуму, слично кретању звука кроз неки еластични медијум као што је то ваздух, у овом конкретном случају. Овом начину примене етера је био нанесен озбиљан ударац након Мичелсон - Морлеј експеримента (1887), који је био осмишљен у сврху да детектује кретање Земље кроз етер, а који је показао да он уопште не утиче на њено кретање, односно присуство овог медија није откривено. Године 1905, ово је инспирисало Ајнштајна да развије Специјалну Теорију Релативности, што је довело до тога да се етер хипотеза напусти. Укратко, није више било потребе за овим медијем, због Ајнштајнове поставке да је брзина светлости у ствари једна нова физичка константа, па стога нема потребе за кориштењем етера.
брзина светлости размотрена кроз призму разних испољавања етер-амбијената
Да ли се може игнорисати етер и настали амбијенти на овакав методолошки неконзистенан начин? По мом мишљењу, утемељеном на претходно образложеном схватању улоге етера у скривеном знању, то није тако једноставно, јер је све ово било засновано на погрешном тумачењу појма етер као петог елемента од стране оних који су били неупућени у тајне скривеног знања. У ствари, Мичелсон - Морлеј експеримент је само показао да је вакум једно неутрално стање етера, које ствара услове за кретање небеских тела уз минимални отпор ове универзалне средине. Као резултат ове методолошке недоследности, односно чињенице да је заправо вакум далеко распрострањенија и универзалнија константа, ако тако нешто може постојати у свету диалектика (у непрекидном процесу диа-промена), настале су парадоксалне ситуације. Другим речима, ова Ајнштајнова физичка константа је остала недоречена и недовољно дефинисана, виђено с методолошке тачке гледишта.
- Например, иако је Ајнштајн игнорисао етер, не може се прећи преко чињенице да се кретање светлости понаша различито у разним испољавањима етер - окружења и створеног амбијента. Например, раздаљина коју брзина светлости превали јесте већа у вакуму него унутар звезданог система, или унутар насталог микро-амбијента Земљине атмосфере, океана, као и да је мања него у интер-галактичком простору због ширења универзума.
- Осим тога, брзина којом се светлост шири кроз прозирне материјале, као што су то стакло, ваздух, или вода, је мања него брзина светлости у безваздушном простору. Ако се овоме дода да брзина кретања електромагнетских таласа у жичаним кабловима је такође спорија од брзине кретања светлости кроз вакум у зависности од отпора кориштеног материјала за њен пренос (фрикције), добија се комплетна слика последица ове методолошке недоречености као крајњег резултата игнорисања или занемаривања овог пре-древног начина схватања појма етер и његовог мноштва испољавања унутар различитих створених амбијената [сегмената ове пирамиде времена и простора].
- Слично је и са деловањем силе земљине теже. Например, тежки и лаки објекти ће падати истом брзином у вакуму или у скоро безваздушном простору. На другој страни, унутар насталог етер амбијента земљине атмосфере, знатно тежи објекти ће пасти на тло далеко пре него паперје, јер они пружају далеко мањи отпор ваздуху и ваздушним струјањима упоређено са пером. Слично томе, лист папира ће падати спорије него такав исти лист папира који је згужван у облику лоптице због тога што има већу површину, и из овог разлога, изложен је већем отпору ваздуха свом кретању него згужвани лист папира.
Из претходно реченог се да лако закључити да је у овом древном методолошком приступу уместо прилагођавања стварности моделу реалности да би предмет под креативним разматрањен [брзина кретања светлости, у овом конкретном случају] могао универзално функционисати [отуда је била и потреба за етером као једним свемогућим медијумом], варијације модела реалности се пригођавају насталим амбијентима стварности. Другим речима, уважавана је стварност ових створених етер - амбијената додавањем новог слоја овој пирамиди за ваљано функционисање четири елемента (прилагођавање модела реалности), односно додавањем Диалектичког Креативног Радног Оквира за Орјентацију у овом диалектичком схватању времена и простора у једном ширем, даљем, и дубљем смислу овог појма. Ово је веома важно током кретања свемирским бродом кроз космос огромним брзинама, јер тада вештачка интелигенција њиме управља и прилагођава брзину кретања у складу са етер-амбијентима кроз које пролази. За сваки нови откривени етер-амбијент се додаје нови слој овој пирамиди, односно ажурира се база података. Овде је важно напоменути да брзина кретања не треба бити ни приближно једнака брзини кретања светлости, да се схвати да то превазилази људске способности управљања и реаговања током кретања кроз свемир.
С друге стране, овде треба такође нагласити да се кориштење етера, као једне привремене поштапалице за објашњење нечега необјасњивог и недокучивог у неком конкретном добу са достигнутим нивоом знања, може се оправдати са спознајом и чињеницом, поготову у доба стваралачког деловања Галилео Галилеја и Исака Њутна, да је то далеко боље решење него стваралачки не рећи ништа, односно чекати док се не склопе све недостајуће коцкице овог знања у настајању. Само покушај замислити последице таквог једног стваралачког приступа на будући ток развоја креативне и научне мисли, у једном таквом критичном моменту и стваралачком окружењу ("етер-амбијенту") тог средњевековног доба владавине тадашњег испољавања црнила (духа, ума и разума). На крају крајева, у пуном сагласју са диалектичким интерактивно креативним методолошким приступом ка стварању (новог или оживљавању старог) знања, нико на Земљи није свезнајући (свезналица), нити се стварање (апсолутне) догме треба допустити. Поготову због тога што овај методолошки приступ преставља у ствари једно интерактивно креативно попуњавање и допуњавање загонетне слагалице диалектичког схватања времена и простора [дух, (раз)ум, материја] континуираним диа-процесом њеног расклапања и поновног склапања, то јест, уметањем, заменом, попуњавањем, и допуњавањем недоречених и недостајућих карика и коцкица знања.
читање креативних дела између редова, колона, и диагонала
У потпуном складу са особеностима диалектичког интерактивног приступа, овде реч иде о својеврсној креативној интерактивној комуникацији са великим умовима, мислиоцима, и ствараоцима знања који су деловали у прошлости, а чији је стваралачки допринос будућем току развоја знања у све четири кључне области человечијег деловања (култура, уметност, филозофија, наука), подржаним са одговарајућим степеном технолошког и умно - разумног развоја, немерљив и неизразив речима. За овог креатора од знања је посебна част и задовољство размењивати мисли са овим великанима прошлости, иако се наше представе и тумачења овог античког "петог" елемента односно пре-древног над-елемента разликују. Овде треба нагласити чињеницу да "мртва уста" не могу говорити и противречити у сагласју са развојем стваралачких дешавања у времену и простору, например, узрокованих са вишим степеном технолошког развоја. Упркос томе, ово диалектичко схватање времена и простора им отвара мала врата, тако да и они могу учествовати у овој стваралачкој дебати, читајући њихова креативна дела између редова, колона, и диагонала. Поготову је то актуелно у овом стваралачком добу владавине ових петочулних модерниста, за које је ово поновно оживљавање и повратак на ову креативну позорницу концепта - етер један нови и непожељни призвук и призив сабласти прошлости.
Диaлeктички Kрeaтивни Рaдни Oквир зa Oрјeнтaцију у Вeчнoсти Врeмeнa ДИA Бeскoнaчнoст Прoстoрa
Да подсетим мене ⇄ тебе ⇄ нас, у складу са овим методолошким приступом, сваки стваралачки исход је један привремени закључак у времену ДИА простор, то јест, једна никад у потпуности завршена интерактивно-креативна односно креативно-интерактивна дискусија свих оних који желе учествовати у њој. Из овог разлога, ово је једна стваралачка дебата како учесника (давне) прошлости, тако и оних који делују ОВДЕ и САДА (Простор у Времену), а и оних који знатижељно слушају овај разговор (САДА и ТАМО: Време у Простору), и који ће се стога једног дана појавити на овој величанственој креативној позорници, намењеној за један человечанскији судар идеја и њихових исказаних мисли. Пошто се овде не ради о неком веома удаљеном временском периоду, овај вид овоземаљског ретроспективног подсећања, присећања и сећања ових стваралачких збивања релативно блиске прошлости се своди на улазак у стваралачки оквир тог доба, читајући између редова, колона и диагонала, то јест, све њихове недоумице и недоречене мисли и размишљања, која су ту остала довољно дубоко урезана, а које се само требају рефлектовати кроз призму савременог знања и стечених искустава и нових спознаја, о чему су они могли само да сањају.
Сваки стваралац знања има такве или сличне недоумице, укључујући и овог креатора од знања, а које се неисказане такође смештају између диагонала, колона и написаних редова у њиховим креативним делима. Таква једна дилема овог креатора од знања, је била да ли вреди поново призивати сабласти ове прохујале прошлости, односно отворити овај вид испољавања пандорине кутије у којој се чувао концепт - етера, а који је био избачен из научне стваралачке праксе у прошлом столећу договором и прећутним прихватањем ове опције од стране већине најутицајнијих стваралаца тога доба. Без обзира на ауторитет свих оних који стоје иза напуштања концепта - етер, као и силног унутарњег зова који ме је подстрекивао да то урадим, на крају је преовладала чињеница да је ова пета (темељна) страна Кеопсове пирамиде ипак један изузетно важан део скривеног знања, јер се овде у ствари ради о једном над-елементу (супер-елементу), без чега се не може у потпуности разумети деловање четири основна елемента (ватра, вода, ваздух, земља) у овој диалектичкој стварности.
- "Шта је то тамо на местима где нема материје?" Питао се Исак Њутн године 1706. "Природа се ужасава вакума, а тако исто и људи. Сво време док смо разматрали свемир, настојали смо да попунимо ову његову празнину."
Иако нама који смо гледали на ТВ-ју весело скакутање космонаута на Месецу, или у вакуму Интернационалне Свемирске Станице њихово забавно лебдеће ловљење четкице за зубе која плута испред њихових уста, на што ни мала деца не остају равнодушна, све ово претходно речено пре 300 година о ужасима пустог простора, личи на приче за застрашивање мале деце. У наше доба, то би било нешто слично застрашивању људи са концептом тамне материје, за коју се у научном смислу још увек поуздано не зна да ли постоји, нити ако постоји како је детектовати, а потом и верификовати у смислу примене пет научних чула, то јест, користећи овај модерни научни метод. Другим речима, да би замишљени модел свемира у којем је удео материје само 5%, могао ваљано функционисати, неопходно га је барем теоретски попунити са овом још увек хипотетичком тамном материјом (27%) и одговарајућом тамном енергијом (68%). Ма како то звучало парадоксално, иако ова два сродна начина размишљања, као и начина решавања уоченог креативног изазова раздваја 100 - 300 година, ако ја ⇄ ти ⇄ ми пажљиво размотримо шта се треба поново попунити, опет се суочавамо са вакумом као једним стандардним видом испољавања етера. Случајност? Не верујем да се овде ради о некој игри случајних мисли и идеја за поновно разматрање ове изгледа неизбежне теме. Што се тиче Исака Њутна, нема никакве сумње да је он био и остао велики поборник концепта - етер до краја живота. Толико велики да се почео бавити алхемијом, покушавајући да у овој области нађе Свети Грал односно филозофски камен мудрости. Иако није могао да препозна сву силину и јачину вакума, и да у томе препозна етер, Њутн је предосећао да је етер један снажан, суптилан, и еластичан медиум. Ова заједничка тема је била један од повода за овај разговор без речи у оквиру овог диалектичког схватања времена и простора, који је водио до тога да се етер концепт врати односно да поново уђе на мала врата ове велике стваралачке позорнице која не признаје никакве овоземаљске ауторитете, нити прихвата било који вид табу теме. Онај ко ово не разуме, такође не схвата ни суштину ни главну поруку овог предревног методолошког приступа (диалектичког интерактивног приступа).
концепт тамне материје и енергије размотрен кроз призму вакума и безваздушности
Концепт тамне материје и енергије је важан због тога што је за (непрекидно) ширење свемира неопходан неки извор за попуњавање овог еластичног и растезивог етер - вакума. Другим речима, рециклажа звездане прашине настале у свемирским фабрикама након експлозије супернове, као и ослобођеног материјала створеног у црним рупама, настале плазме садржане у звезданим ветровима, укључујући и поновну прераду и дораду неискориштене космичке прашине садржане у вакуму, није довољно да би се објаснио настанак нових галаксија. Овде је неопходно нагласити, да велики број галаксија које ми видимо како су изгледале пре неколико милијарди година, представља у ствари илузорне сабласне слике једне те исте галаксије у различитим фазама развоја. Другим речима, то је крајњи резултат ограничења брзине кретања светлости у садејству са веома загонетним одмицањем и удаљавањем галаксија услед ширења космоса, брзином која чак надмашује и брзину кретања светлости.
Диaлeктички Kрeaтивни Рaдни Oквир зa Oрјeнтaцију у Вeчнoсти Врeмeнa ДИA Бeскoнaчнoст Прoстoрa
Да подсетим мене ⇄ тебе ⇄ нас, Време у Простору [САДА и ТАМО: будућност скривена у духу] представља такође и спољне веома удаљене, сабласне и непознате светове диалектика, као и унутарње (скривене), и са пет чула невидљиве садржаје диалектичког схватања времена и простора. Због тога је овде веома важно нагласити да није толико битно где је та галаксија била или како је изгледала пре 10 или 5 милијарди година него где је сада, и како изгледа сада, као и шта је САДА и ТАМО настало [Простор у Времену: материја уграђена у прошлост], а чији сликовни приказ ових невидљивих догађања у далеком и дубоком свемиру још није досегао Земљу услед ограниченог кретања брзине светлости, као и многобројних гравитационих препрека и заштитних омотача (насталих етер - амбијената), који то њеним преламањем додатно успоравају и извитоперују, дајући нам искривљену слику ових давних догађања прохујале прошлости. У сваком случају, сваки вид испољавања кретања бржег од максималне брзине кретања светлости представља сиву зону која нас раздваја од (потенцијално) досежног универзума, без обзира да ли се овде ради о сабласним сликама галаксија далеке прошлости, о ширењу свемира, о делењу свемира развлачењем етер-вакума (слично делењу ћелија), или о било чему другом. Укратко, ове предалеке области свемира су недосежне, размотрено и с тачке гледишта Ајнштајновог виђења улоге брзине кретања светлости (299,792,458 метара по секунди у вакуму), као физичке константе свемира. Другим речима, све што је унутар граница ове сиве зоне свемира треба креативно разматрати као разне видове испољавања (далеке) стварности (теза: разна испољавања Простора у Времену), док све што је иза и изван ове сиве зоне се треба стваралачки разматрати у смислу добијања јасније представе о настанку свемира, као и о даљем току развоја дешавања у њему (антитеза: Време у Простору). У супротном, виђено с методолошке тачке гледишта, неопходно је редефинисати теорију опште релативности, то јест, редефинисати њене методолошке поставке и претпоставке, или развити неку нову теорију.
Било тако или не, као један банални овоземаљски пример испољавања слика звезда прохујале прошлости, када би сте на неки начин поново оживели древне сумерске астрологе, њима би након 5000 година требало неко време да прилагоде њихове очи овој новој слици неба, то јест, да одмах препознају њима некада веома препознатљиве слике сазвежђа, јер у промењивим световима диалектика ништа не стоји на једном месту, па ни звезде. Међутим на овим огромним космолошким пространствима се не ради о неколико хиљада земаљских година него о милијардама светлосних година. Пошто је савремено осматрање слика космоса, укључујући и ове сабласне призоре прошлости, једна веома млада грана науке, требаће стотине, а можда и хиљаде година да се добије јаснији увид, како овај највећи покренути стваралачки подухват функционише у стварности, као и да се сазна шта се стварно догађа у овој макро-свемирској стварности. Из овог разлога, неопходно је јасније раздвојити дешавања у Простору у Времену од разних видова испољавања оптичких варки и илузија осмотривог космоса услед добро познатог далекомета људског чула вида, као и закључака изведених на основу тога. Укратко, "није злато све што сија". Тек онда ће се моћи прецизније рећи колико процената у космосу заузима тамна материја и тамна енергија односно колико је заузимала у раној фази развоја космоса.
Поред тога, иако је вакум највећим делом попуњен са најлакшим елементима (водоник и хелијум), пошто се ради о бесконачним свемирским безваздушним пространствима, то није тако занемарљива маса. Мене то подсећа на оног мудрог древног шахисту, који је своје способности стратешког предвиђања одвијања догађаја на шаховској табли применио за далековидно и далекометно калкулисање, тражећи од краља да му награду исплати тако што ће на прво шаховско поље ставити само једно зрно, а потом да то увећава на први поглед занемарљивим и простим увећавањем тог приноса у складу са геометријском прогресијом. Ако се овоме дода да свемирска пространства нису ограничена на 64 шаховска поља добија се дубљи увид у овај диалектички интерактивни садржај који се стваралачки разматра. Овде треба нагласити да је етер (- вакум, иако скоро безваздушан), укључујући и његова разна испољавања, један наделемент, далеко јачи од познатих примена четири елемента (хидраулика, пнеуматика....). Укратко, етер вакум без великих напора преовладава силне ударе и експлозије супернове, држећи на својим "леђима" гигантске црне рупе, неутронске звезде, галаксије .... међусобно повезане и увезане оковама гравитативности и гравитације, где се све врти и окреће око разних центара гравитационе силе и моћи, а чије границе су обележене са разним набубрелим видовима испољавања заштитних омотача.
Из претходно наведеног произилази да иако се показало да вакум представља идеални амбијент за кретање светлости, ја се бојим да и ово осавремљено, модерно потцењивање снаге и силине пустоте безваздушног простора води само ка даље непотребном усложњавању и онако већ закомпликоване реалности макроуниверзума услед ограниченог кретања брзине светлости односно електромагнетних таласа, уопштено говорећи. Ако је тамна енергија заиста тако распрострањена прожимајући читав свемир (68%), а тиме и неизбежно (етер -) вакум, а при том се не може детектовати у огромним безваздушним пространствима сунчевог система, односно у узорку узетог вакума, онда и безваздушност као суштина вакума може представљати или крити у себи ову загонетну силну енергију, која у ствари и даје тако тамну боју вакуму. И дан данас, где год се током звезданих ноћи баци поглед на светлећа небеска тела, добија се утисак да си тамо присутан, не само емотивно емоционално него и физички визуелно. Ма колико пута склапао очи да би направио визуелне паузе, видећеш одмах када отвориш очи исту звездану слику. Овај загонетни феноменон простора и времена је независан од тога како га ти мерио, или где ти бацио свој поглед у небо, јер је брзина кретања светлости увек иста, што је и Ајнштајн запазио и применио за развој Специјалне Теорије Релативности. Ајнштајновим речима, брзина кретања светлости у вакуму је један вид испољавања физичке константе (теза), и овај феноменон је искористио да се заобиђе неодгонетиви концепт етера.
Упркос овом виду испољавања црно-белог начина мишљења и размишљања, не може се занемарити чињеница да је вакум тако један добар проводник и преносник светлости, да не само да не апсорбује светлост, него крије у себи то светло од радозналих погледа. И то тако добро да се звездани зрак не може видети голим оком (антитеза), као да се овде ради о некој скривеној мрежи невидљивих каблова. И управо ово загонетно понашање овог (скоро) безваздушног простора је збуњивало, како древне и античке астрологе, тако и све остале небеске осматраче, до појаве Алберта Ајнштајна. Укратко, они нису имали на располагању тако моћне помоћне очи (телескопе) услед инфериорног степена технолошког развоја, што само по себи захтева већи ниво развоја њихових духовних, умних и разумних способности, па су из тог разлога били приморани да то попуњавају са њиховом маштом и имагинацијом. Ово је било још више усложњено са понашањем светлосних зрака наше звезде (Сунца) током дана, када све изгледа супротно од претходно описаног. Другим речима, зар нису ноћне звезде исте као и дневне звезде, били су заинтригирани они са овим различитим испољавањима етер амбијената? Хоћу да кажем, да током овог немог разговора са великанима прошлости, неопходно је преразмотрити свако ново односно обновљено знање из перспективе њиховог стваралачког доба, и онда то искористити као заједничку полазну основу за наставак ове започете стваралачке дебате у оквиру овог диалектичког схватања простора и времена [будућност, емотивно емоционално присуство диа физичку присутност, прошлост].
На крају крајева, зар није и Ајнштајн разматрао збивања у његовом поимању простора и времена кроз референтни оквир или "наочаре" свемирског путника који се креће великом брзином кроз вакум у односу на стационираног посматрача (брата близанца) овде на Земљи, одражавајући све то кроз призму ове физичке константе (брзине кретања светлости) да би нам рекао да за овог свемирског путника, виђено из његове личне перспективе, време се мери и пролази КВАНТИТАТИВНО спорије у односу на овог стационираног осматрача. Успут речено, Ајнштајн је био добро упознат са чињеницом да како у макро-универзуму тако и у микро-универзуму ништа не стоји на месту, него је све приморано не само да се креће него је изложено и диалектичким променама. Другим речима, ово квантитативно мерење проласка времена је имало снажног одјека толико дуго док је давало лажну наду да се овде ради о једном новом виду испољавања еликсира дуговечности, вечне младости, или чак и бесмртности, као и отварало разна илузорна врата за физичка путовања у прошлост (да би се изменио њен ток?), и томе слично. Ако се овоме дода чињеница да ће и овај свемирски путник бити принуђен да прилагоди и помери свој сат рачунању времена овде на Земљи односно сату овог стационираног осматрача а не обрнуто, слично сатовима многобројних сателита који круже око Земље, чији су сатови унапред подешени овој крајњој сврси њиховој, као и да се прилагоди њеној сили гравитативности, слично космонаутима када се врате са својих кратких излета у космос, добија се дубљи увид у ово КВАЛИТАТИВНО преразмотрено Ајнштајново схватање простора и времена.
С друге стране, виђено с методолошке тачке гледишта, могло би се питати где има места за разумно размишљање у овом четверо димензионалном унифицираном континууму простор-времена (физички универзум). Укратко, за разлику од Њутна, који је простор и време дефинисао као одвојене и непромењиве појмове у апсолутном смислу, Ајнштајн је то просто релативизирао фузионирајући три димензије материје са огољеним поимањем времена. Да подсетим мене ⇄ тебе ⇄ нас, у друштвеном физичком универзуму, заснованом на овом Ајнштајновом схватању простора и времена [односно насталог злоупотребом овог модела реалности у друштвеној свери], нема места ни за духовно ни за умно нити за икакво разумно деловање. Штавише, могло би се рећи да и ова материјална и материјалистичка стварност креираног друштвеног универзума, заснована и прожета овим примењеним физичким моделом реалности, веома подсећа на слику света из средњевековног доба владавине црнила, где овај пут разна испољавања земаљских богова гледају одозго кроз небески свод на збивања унутар овог створеног друштвеног физичког универзума. Али као методолог, знам веома добро да ни овај црно-бели поглед на свет не води никуда, односно само доприноси знатном успоравању напретка ове цивилизације у сваком смислу. Везано за испољавање ове Ајнштајнове физичке константе, могло би се рећи да и вакум, са безваздушношћу као његовој суштини и урођеном својству, без обзира да ли је то додатно прожето тамном енергијом или не, представља такође неки вид веома распрострањене неутралне "константе" за релативно неометано одвијање иницираних динамичких и диалектичких процеса у оквиру њега, и која је у ствари и најзаслужнија да ова Ајнштајнова физичка константа добије епитет константе.
Ако се овоме дода да по научницима и "максимално" испражњени простор (безваздушност) још увек садржи у себи вакум енергију, Хигсово поље, као и неки вид испољавања гравитативности и гравитације, неопходно је разрешити недореченисти које произилазе из тога. Вакум енергија или вакум флуктације (нултна тачка енергије) представља безброј елементарних честица и анти-честица у међусобној интеракцији које закратко бљесну и потом се одмах угасе [када угледају безваздушност таме која их окружује], док Хигсово поље даје масу овим елементарним честицама (електронима, кварковима) преузимајући ову позадинску енергију управо из вакума. А тамо где је (потенцијална) маса, ту је и неизбежна гравитативност и гравитација, ма колико она занемарљива била. Овде је веома важно нагласити да и разни видови испољавања гравитативности у интеракцији са гравитацијом су веома пробирљиви током одређивања односно одлучивања на што ће утицати, а на коју тежину масе неће. Другим речима, шта ће бити подвргнуто слободном паду, шта ће остати да лебди, а шта ће кружити око одговарајућих извора гравитативности, или бити једноставно (привремено) заустављено или успорено са његовим заштитним омотачем. Ако се овоме дода да је вакум испуњен са разним видовима испољавања електромагнетне енергије (радијације), из тог произилази да је овај скоро неутрални вакум [за гашење и стављање под контролу разнородних пожара који се с времена на време, ту и тамо појављују или тињају у њему] прожет и са разним начинима испољавања енергије, а не само са јонима, честицама... (масом).
Иако судећи по научницима, и тамна енергија и тамна материја, слично безваздушности [потпуно испражњеном и исисаном вакуму], не апсорбује и не рефлектује (електромагнетну) радијацију, то не мора значити да не интерактира са Хигсовим пољем, јер се већ претпоставља да на неки скривени начин противдејствују или садејствују са гравитационим пољем. Уосталом, (квантумска) безваздушност (таме: теза) слично светлу (антитеза) такође не садржи честице, него само (вакум) енергијy која флуктира ("светлуца") континуалном појавом и нестајањем виртуалних честица у једном диа-процесу познатим као квантумско тунелисање. Ако под-атомске честице стварно могу продрети кроз неку потенцијалну енергетску препреку користећи ово квантумско тунелисање, а чија висина је већа од укупне енергије те честице, онда квантумско тунелисање може још лакше направити и одржавати ову невидљиву мрежу тунела кроз етер - вакум за несметани пролаз светлости, односно за проток разних видова испољавања електромагнетске енергије. Другим речима, на овај начин безваздушност (таме: теза) у интеракцији са светлошћу (антитеза) учествује у настајању и одржавању ове космолошке константе (брзина кретања светлости).
Ово такође баца више светла на различито понашање ове космолошке константе док пролази кроз разна етер - окружења и настале амбијенте. Например, то објашњава због чега се сунчева светлост распршује у виду њеног спектра (боја) унутар земљине атмосфере (настали микро-амбијент), док у оквиру (безваздушности таме) етер - окружења, звездани зраци су невидљиви голим оком изузев њиховог извора светлости беле боје (брзина кретања тамноте). То би било нешто слично као када би се показало и доказало да све ово наведено у интеракцији са вакум енергијом [и са тамом безваздушности као урођеним својством и самој суштини вакума, то јест, уместо са хипотектичком тамном енергијом] у ствари подржава и одржава моментум (инерцијално кретање) и кинетичку енергију фотона током његовог путовања кроз вакум. И у овом случају (без потребе са концептом тамне енергије) би се етер испољио онако како су га замишљали велики научници и мислиоци пре појаве Ајнштајна. Из овог произилази да се пажња стваралаца знања треба усмерити на међусобно садејство између (познатих) физичких поља и свих саставних компоненти вакума, укључујући и безваздушност (таме) као једног урођеног својства и саме суштине вакума.
Без обзира на све ово претходно речено, у случају да се тамна материја и енергија детектују унутар етер - вакума, то значи да је тамо настао и одговарајући етер - амбијент. Али овде треба нагласити да овај додатни извор за ширење свемира може бити и изван универзума, с тим да је неоходно да постоји и начин како то црпети и унети унутар етер - вакума. Скривено знање сликовито и симболички преставља овај скривени извор материје унутар првобитног хаоса (изворна тачка свемира) са загонетном игром бројева 6 и 9. Другим речима, то зависи како и са које стране се гледа на ову капију односно капије живота и смрти (одозго или одоздо). Пошто се број 8 (симбол вечности) налази између ова два броја (6 и 9), изгледа да је ова међуигра живота и смрти у оквиру диалектичког схватања времена и простора кључ за улазак у вечност, односно њен смисао. Укратко, ако диалектички спојимо и уклопимо изворне симболе за бројне вредности 6 и 9 добићемо сликовито представљање броја 8 (симбол вечности), чија суштина је поновно рађање и обнова ове стварности, пожељно на вишем нивоу овог диалектичког схватања времена и простора (дух, разум диа ум, материја). Ово је било симболисано са симболом 10, али не у смислу бројне вредности десет него као њен први животни циклус и нулта фаза (1.0) и тако даље.
Укратко, овај вид испољавања диалектичког метода у стварности је садржан у примарном правилу односно примарном закону диалектике. Другим речима, деловање овог примарног закона диалектике, чија сврха је предходно образложено испољавање поновног рађања и обнове стварности, је свуда видљиво и присутно, како овде на Земљи, тако и у свемиру. У макро-универзуму, то је препознатљиво разматрањем стварне сврхе вишеструког процесирања (прераде и дораде) космичке прашине у горе поменутим космичким фабрикама. Например, кроз вишеструко рађање, смрт, и поновно рађање звезда, и све то да би се створили услови за настанак звезде типа нашег Сунца (животно - плодотворне звезде). Све претходно речено се треба разумети и у овом ширем стваралачком контексту, односно креативно рефлектовати кроз призму овог примењеног методолошког приступа. Другим речима, диалектички интерактивно креативни приступ не само да не негира знанствена достигнућа великих и највећих мислилаца и умова човечанства, него их у ствари снова и снова допуњава, попуњавајући методолошки при томе недоречене, слабе и недостајуће карике знања, односно коцкице ове стваралачки несклопиве слагалице диалектичког схватања времена и простора [јер апсолутна истина и одговарајуће знање припада Вечно Живећем Богу, и ником другом].
Гравитативност и Гравитација
Тeмeљнe Симулaтивнe Пoстaвкe Диaлeктичкoг Интeрaктивнoг Приступa
Иако се многима од вас чини, или вам је тако речено на "Владајућем Великом ТВ" да Ајнштајново схватање времена и простора у потпуности замењује Њутново разумевање овог диалектичког садржаја под стваралачким разматрањем, односно да Ајнштајново схватање гравитације негира у потпуности Њутново схватање гравитативности, то није тако у стварности, јер се овде заправо ради о различитим погледима, начину тумачења и представљања овог сложеног концепта у различитим епохама стварања знања, као и о различитим стваралачким приступима ка диалектичком садржају који се креативно разматрао, виђено са гледишта развоја научне, културне, уметничке и филозофске мисли. На пример, Њутново схватање времена и простора [и без додатне допуне и дораде] је адекватно у корисном опсегу и домету пет основних чула (не и универзума), док Ајнштајново схватање простора и времена боље и уметнички сликовитије одражава реалност у (потенцијално) достижном и (тренутно) доступном универзуму, али не и у видљивом свемиру, а поготову не у деловима универзума, које никада неће досећи људско чуло вида, како због ограничења брзине кретања светлости, тако и због ширења космоса.
Слично је и са њиховим схватањем гравитације, које у ствари допуњују и употпуњавају једна другу. Иако је Њутн запазио да је кретање небеских тела (гравитација) и слободни пад физичких објеката на небеско тело (гравитативност) одређено и узроковано са истом силом, размотрено из перспективе диалектичког интерактивног приступа, бољи методолошки поступак је раздвојити ова два концепта, то јест, разматрати их као тезу (гравитативност) и антитезу (гравитација). Другим речима, док концепт гравитативности (силе теже небеског тела) објашњава зашто мање масовни објекти падају на небеско тело, концепт гравитације образлаже због чега масивнија небеска тела то не раде него орбитрирају једни око других. Другим речима, овако раздвојени али у интеракцији, ова два концепта објашњавају, односно може се наслутити због чега астероид и метеорит падају на Земљу док њен пратилац Месец кружи око ње. Уопштено говорећи, што је свемирски објект (свемирски брод, сателит, орбитрална станица...) ближи извору гравитативности (Земљи, например), то је јаче деловање гравитативности на њега, и услед тога је неопходна већа брзина кретања овог свемирског објекта да не би пао на Земљу и обрнуто.
- Као пример, Интернационална Свемирска Станица не пада на Земљу него орбитрира око ње, јер се креће напред управо адекватном брзином да када се то комбинује са стопом њеног слободног падања услед гравитативности, то ствара прави однос између њене брзине кретања и убрзања њеног слободног падања односно долази до поништавања ове две супротности у времену и простору.
- Пошто се овде ради о једном релативно малом и недовољно тешком свемирском објекту (има мању гравитациону силу и веће убрзање), неадекватног облика, тешко је постићи и одржавати њену орбиталну путању на жељеној висини на дужи временски период. Да би се то надокнадило, отприлике једанпут месечно се закратко пале њени потискивачи да би је вратили на праву висину односно на жељену удаљеност од извора гравитативности.
Разликовање између гравитативности и гравитације је видљиво и запазиво и у начину кретања космонаута у различитим испољавањима етер - амбијената. Например, у вакуму где преовладава гравитација у односу на гравитативност, космонаути ловећи кашику испред њих лебде (осећај безтелесности), док у обрнутом случају могу само мање или више скочити (на Земљи) или весело скакутати (на Месецу, на пример), то јест, подложни су деловању слободног пада (гравитативност). По мом мишљењу, Њутново схватање деловања гравитационе силе (разликујући између "G" и "g" константе) далеко то боље дочарава онима који нису упућени у математичке тајне и све заврзламе физике [досег здравог разума] него Ајнштајнови концепти Релативности, где се у сваком насталом етер - амбијенту, све ово покушава дочарати закривљеношћу и извитопереношћу простор-времена. О томе ће бити више речи у наредним поглављима овог креативног чланка.
Из претходно реченог произилази да се гравитативност мери и изражава убрзањем које она даје слободно падајућем објекту док гравитација, изражена инерцијом брзине кретања небеског тела, држи га у орбити. Потенцијал гравитативности на површини Земље је највећим делом узрокован масом и центрифугалном силом Земље (вештачка гравитативност), као и мањим делом деловањем гравитације у интеракцији са гравитативношћу Месеца, Сунца и осталих (ближих) небеских тела. Уместо деловања силе гравитативности и гравитације, Ајнштајн је представио ове привлачне силе као резултат закривљеног четверо-димензионалног простор-времена. По њему је ова закривљеност то што се осећа и као гравитативност, и као гравитација. Да би се решио претходно описани проблем са одржавањем пожељне висине (алтитјуде) Интернационалне Свемирске Станице, судећи по Ајнштајну, неопходно је направити њену закривљену путању (орбиту) тако да одговара закривљености простора око Земље.
Док ово сликовито дочарава слободни пад објекта на небеско тело, као и орбитровање небеских тела (око Сунца) у идеалним условима предодређеним начином на који функционише осмишљени Велики План (Величанствена Слика) Креатора овог универзума, то је далеко мање пригодно за сликовити приказ и сликовито решавање насталих проблема у корисном домену и домету пет основних чула (Њутнов "универзум"), као што је то већ претходно било наглашено. Један други пример, где се још јасније види међуигра између Њутновог и Ајнштајновог виђења деловања гравитативности и гравитације (у оквиру Њутновог "универзума", такође у интеракцији) је и феноменон плиме и осеке, као и дизање тла Земље ["за дисање и проветравање њега", 20 цм по неким научницима]. Другим речима, иако Земља у поређењу са Месецом има далеко већу масу, па из тог разлога далеко више закривљује и простор и простор-време, Месец упркос томе успева да врши тако силан утицај на Земљу, то јест да вуче њену масу из своје "рупице" преваљујући и превладавајући орбиталне бедеме који их раздвајају, а чије силе су тако моћне и силне да чак и светлост савијају, преламају, и преусмеравају је.
За вашу ваљану орјентацију, да би се превладала сила земљине теже, односно да се летећи објект ослободи њених окова, неопходно је минимално кретати се брзином од 11 км по секунди. Колико је то изазовно, види се током лансирања свемирских бродова и летећих објеката натоварених са релативно малим теретом (масом), упркос достигнутом технолошком напретку у овој области освајања свемира. А ако се овоме дода, да је и спустити се доле на небеско тело још увек изазов, онда се добија још боља представа о овом диалектичком садржају под креативним разматрањем. Пошто Месец и Земља врше међусобно гравитационо вучење односно привлачење према сопственим изворима гравитативности, плиме као последице интерактивног деловања сила гравитативности и гравитације (небеских тела) се прогресивно шире ка ивицама обала, то јест, испупчавају се како према страни Земље најближој Месецу, тако и према њеној страни најудаљенијој (супротно) од Месеца, услед чега овај гравитациони феномен плиме и осеке изгледа као редовно подизање и спуштање нивоа мора и океана.
Овај феномен плиме и осеке је најуочљивији у пространим, дубоким и великим воденим масама и површинама које се на земаљској КУГЛИ простиру како екваторијално, тако и меридијално. Ово привидно удубљење у океанима (стаза за куглање), које настаје као резултат кретања огромних водених маса ка његовим обалама, веома подсећа на Ајнштајново удубљење структурне тканине простор-времена узроковано са многобројним "куглама за куглање" различитих маса. Другим речима, уместо овог узајамног вучења, натезања и привлачења небеских тела, Ајнштајн је видео гравитативност као резултат овог испољавања извитопереног и закривљеног простор-времена. Пошто се ова међуигра "плиме и осеке" како на земаљској кугли тако и унутар сунчевог елиптичног система одвија из дана у дан, орбите небеских тела су резултат њиховог слеђења ових елиптичних горе-доле путања узрокованих вишеструким интерактивним деловањем "плима и осека" у овом међупланетарном "океану" сунчевог система (мехуру) испуњеног соларним вакумом.
Ове утиснуте путање деловањем "плиме" [а потом поново попуњене "осеком" соларног вакума], које заправо и стварају орбиталне путање за кретање (и потискивање) небеских тела, као резултат слободног падања небеског тела кроз ово закривљено (и извитоперено) просторвреме, Ајнштајн назива гравитација, док би то исто по Њутну било резултат деловања гравитационих сила у међусобном садејству. Пошто и Њутн и Ајнштајн стваралачки разматрају исти феноменон, са пажљивим читањем свега горе поменутог није тешко утврдити, размотрено с методолошке тачке гледишта, шта је узрок, а шта је последица ових "плима и осека". По мом мишљењу, то је додатни разлог због чега је неопходно раздвојити појмове гравитативност и гравитацију, како би се избегла даља збрка ових концепта, као што је то било наглашено на почетку овог поглавља посвећеног деловању гравитационих сила. Ако се овоме дода да је немогуће прецизно предвидети и одредити гравитациона дејства и садејства звезданих система унутар многобројних сазвежђа који се састоје од великог броја небеских тела, и где се све врти око себе, као и око већих и масовнијих тела универзума, утичући једно на другог, добија се још сложенија слика овог диалектичког интерактивно креативног садржаја који се разматра.
Уопштено говорећи, Ајнштајнов концепт гравитације је примењивији на галактичком нивоу (етер-вакума), док је Њутнова концепција гравитативности и гравитације лакше схватљива и примењива на нивоу насталог етер-микро-амбијента. Овде треба нагласити да Њутн за разлику од Ајнштајна није имао толики број верних следбеника, који би активно учествовали у одржавању и допуњавању његовог концепта деловања гравитационе силе. На другој страни, Ајнштајнови следбеници, су и допуњавали и попуњавали његове концепције Релативности, понекад прилагођавајући или мењајући разне Ајнштајнове исказе, често противречне, а по потреби их поново дефинишући, као и допуњујући "рупе" и методолошке недоследности Опште и Специјалне Теорије Релативности, о чему ће бити више речено у наредним поглављима овог креативног чланка. Усталом, све ово претходно образложено у потпуности противречи владајућем црно-белом погледу на свет, као и модерно научним збивањима у њему: Ајнштајн ИЛИ Њутн, у овом конкретном случају.
Стварање Предувјета и Услова за Примену Концепта Материјализма у Друштвеној Стварности
Читајући Ајнштајнове разне исказе (често противречне), а поготову оно што је остало недоречено и неисказано у његовим креативним делима и чланцима, односно скривено између редова, колона, и диагонала, приметно је да се и Ајнштајн прилагођавао "ветровима" који су дували са свих страна, али тако да подвигну његове теорије Релативности. Другим речима, иако је млади Ајнштајн у дубини своје душе био поборник етера, да би изашао из анонимнисти, он је најпре простим игнорисањем и заобилажењем концепта етер, увео нову физичку константу (брзина кретања светлости) да би се прилагодио овој новој уметничко креативној клими, која је већ не само постепено прожимала уметничко стваралаштво него је доминирала и у ондашњој филозофији и култури. Да се подсетимо, то је било доба појаве разних врста интерпретација материјализма, а не само Марксовог поимања Материјализма. За мене је лично велико изненађење да се ондашња наука успевала толико дуго одупирати овим огромним спољним притисцима и утицајима, с обзиром на њену крајњу сврху и суштину.
По мом мишљењу, то се може превасходно захвалити огромном утицају великих изумитеља с краја 19-тог столећа, од којих су неки од њих били велики поборници концепта-етер до краја живота. Например, Максвел (отац теорије електромагнетних таласа), Лоренц (творац теорије етера), и Никола Тесла [усавршио систем наизменичне струје, који се и дан данас користи], да поменем само неке од њих. Другим речима, окружени са разним кабловима и проводницима, ни они, слично Исаку Њутну, нису могли замислити ни ваздушна пространства нити вакум без неког посредничког медија односно етера. Штавише, Никола Тесла се држао тога до дубоко у 20-то столеће, пишући 1938 да сви покушаји да се објасни функционисање космоса без признавања постојања светло-носећег етера су јалови. Док је ова плејада великих изумитеља стварала користећи и своју имагинацију, нова генерација научника је сазревала за надолазеће доба владавине материјализма, као и његов прелазак у материјалистицизам, где је све вредновано, изражено, и ограничено са дометом новца, па и испољавање стваралачког потенцијала.
Укратко, велики изумитељи као носиоци науке и ондашњих стваралачких идеја и мисли су просто били истиснути или потиснути са ове велике креативне сцене и позорнице, и постепено замењивани са мноштвом квази-научника и академских научника, у буквалном смислу овог појма. Част изузецима! Другим речима, квалитет је замењен квантитетом, као идеји водиљи сваког вида испољавања материјализма. То је отишло толико далеко, да је ова материјалистичка догма и табу тема у свим кључним областима человечијег деловања и дан данас просто недодирљива, и поред тога што је ишчезао традиционални комунизам, заснован на Марксовом научном социјализму и материјализму. Укратко, ове "вечно" модерне нациократске догме засноване на ауторитету личности се не смију такнути због разних чувара њихових дела, тековина и неприкоснивених ликова. Или исказано то другачије, да би се такли недодирљиви у овом научно материјалистички свету створеним применом разних врста цензуре, треба се платити превисока цена, јер је потребно жртвовати не само научну каријеру и благодети повезане са тим, него следи и суновратни пад на само дно њиховог извитопереног и искривљеног "простор-времена" у овом створеном физичком друштвеном универзуму.
У складу са овим новим правилима стваралачке игре, Ајнштајн је наставио да се поиграва са својим следбеницима, и током развоја Опште Теорије Релативности. Другим речима, иако је његов бивши професор (Херман Минковски) у ствари творац концепта четверо-димензионалног простор-времена (1908 године), Ајнштајн је и ову идеју искористио за развој теорије Опште Релативности (1916), али имплементирану не на уобичајени начин на који се то користи у математици или статистици. Укратко, поново читајући између редова, колона, и диагонала излази на светло дана његова скривена замјена појма етер са концептом четверо-димензионалног простор-времена. Другим речима, ако се концепт простор-време замени са етер - вакумом или етером, излазе на видело и ове његове скривене или вешто замаскиране мисли, односно стварна позадина његове теорије Опште Релативности.
Да подсетим мене ⇄ тебе ⇄ нас, теорија Опште Релативности каже да простор и време обликују унифицирани континуум [простор-време односно ЕТЕР - ВАКУМ], и овај континуум може бити закривљен, извитоперен, и растезан у присуству материје. По Ајнштајну, сви објекти у свемиру су смештени у овој глаткој, четверо- димензионалној творевини, званој простор-време [ЕТЕР - ВАКУМ]. Масивни објекти као што је то Сунце савијају и искривљују простор-време [ЕТЕР - ВАКУМ] около њих, и тако орбита небеских тела је једноставно резултат њиховог слеђења ове закривљености простор-времена [ЕТЕР - ВАКУМА]. Ова закривљеност простор-времена [ЕТЕР - ВАКУМА] је то што се осећа као гравитативност.
Из овог произилази да је Алберт Ајнштајн стваралачки крећући се линијом мањег отпора једноставно ставио у уши, управо оно што је ова научна елита у настајању желила чути: Један апстрактни, еластични, растезиви, и "бомбастични" појам, који иако лепо звучи и одзвања у ушима тог постромантичног доба, у суштини у потпуности одудара од добро утврђених зидина физичког универзума, и поред тога што је Ајнштајну горе поменутим уметничким начином и трансплатационим захватима пошло за руком да га протка у модерно научном смислу са овом чудотворном четверо-димензионалном творевином простор-времена, која подсећа на пре-Ајнштајново чудотворно поимање етера. Као последица тога, у оквиру ове Ајнштајнове еластичне и растезиве основе за ткање и фузионирање простора и времена, чији крајњи резултат је простор-време, изводљива су разна квантитативна манипулисања с појмом времена укључујући и могућност да се успори и заустави.
Према Ајнштајну и његовим следбеницима, време престаје да тече унутар сингуларности црне рупе, као и за фотоне пошто се крећу брзином светлости. Али сврха светлости односно фотона није само да омогући функционисање чула вида него да нас, на пример, сунчева светлост угреје, или да се њихова енергија искористи од стране биљки током диа-процеса фотосинтезе, соларних панела за њено трансформисање у друге видове енергије, у соланама за производњу соли, и томе слично. Другим речима, сврха светлости и појединачних фотона није само да се крећу (динамика) него и да се апсорбују и претворе у нешто још корисније и сврсисходније (диалектика). Укратко, док светлост умире када је њен извор престане емитовати, појединачни фотони као носиоци делића енергије и информације "умиру" односно прелазе у друго стање након сваког вида апсорбовања. На другој страни, када би црна рупа истински могла прогутати и зауставити време односно проток времена, онда би она била бесмртна. На њену жалост, као и свих поборника овог начина мишљења, све је подложно и подређено времену, а поготову Ајнштајново поимање физичког простора, као и његово схватање интегрисаног али огољеног времена са ове три димензије физичког простора.
Имајте у виду, да иако у општеприхваћеном начину схватања појма живот, звезде, црне рупе, и томе слично, убрајају се у такозвану мртву природу, то није тако и у диалектичком смислу схватања овог веома сложеног концепта и значења појма живот. Да се скрати и ова дуга прича, ова небеска тела захваљујући уграђеном космолошком сату властитог времена веома су "свесне" како своје прошлости тако и своје физичке присутности, а користећи своје "емоционално" присуство у диалектичким световима за запажање диалектичких збивања около њих, "подсвесно" веома добро знају шта требају радити убудуће, као и због чега су то радили у прошлости, што је у ствари и произашло из овог диалектичког схватања појма - будућност. У ствари, овде се брка појам-време са мерењем (овог огољеног) времена, које не разликује између прошлости, садашњости, и будућности, испољено кроз разне начине протицања времена у различитим етер - амбијентима са протоком и престанком тока нечијег властитог (додељеног) времена.
Скривено Знање: Meтoдoлoшкo Сaoбрaжaвaњe ДИА Пoимaњe (Прaвo) линeaрнoгa Прoстoрa и Врeмeнa, рaзумљeнo KAO НEШТO ИЗВAН НAС, изван звезда и осталих небеских тела
Укратко, виђено и размотрено из методолошке перспективе, побркан је апстрактни појам са његовим конкретним начинима испољавања. Уосталом, сваки сат за мерење времена има компоненте физичке (материјалне) природе, па је стога подложан утицају гравитативности и гравитације, на пример, ма колико она мала била. Овде треба нагласити да се сваки етер-амбијент састоји из више сегмената различитих састава и густине, што такође може утицати како ће се гравитативност и гравитација испољавати, па самим тим утицати и на мерење времена. С друге стране, "зуби" времена нагризају и мељу све ма колико то споро или пребрзо изгледало, или се то тако причињавало. Наравно, овим исказом се не оспорава могућност да неутронска звезда или црна рупа може прогутати и прекинути течење времена у неком конкретном начину испољавања Ајнштајнове четверо-димензионалне творевине (интегрисани простор-време), јер је то у складу са методолошким поставкама и претпоставкама његовог модела реалности. У ствари, разни начини заустављања протока нечијег додељеног времена се дешавају даноноћно свуда око вас.
На пример, црна рупа може усисати звезду, и на тај начин прекинути проток додељеног (властитог) времена тој звезди коју деформише и усисава својом гравитационом силином. Али овим актом неће бити заустављен проток времена тог сазвежђа или свемира (мега-време), јер се то дешава непрестано у оквиру њега, а да се и не помиње проток односно пренос времена (диа простора) из њиховог стварног извора: вечност (ДИА бесконачност). Штавише, за Ајнштајна ово претходно образложено интегрисано време и простор (звезда, црна рупа, као и остала небеска тела) преставља три димензије материје (масу) у чијем се присуству или под њиховом тежином ово његово физички директно недокучиво простор-време савија и извитоперује, то јест, индиректно се испољава као гравитација. Из овога произилази да и у Ајнштајновом схватању времена и простора, време је представљено као нешто изван нас, изван звезда и осталих небеских тела.
Платоновим речима, сваки (методолошки) концепт времена и простора је у ствари једна копија, односно испољавање или примена вечног (ДИА бесконачног) модела диалектичке стварности. Или исказано то на други начин, све што је настало у оквиру било ког начина испољавања диалектичког схватања времена и простора (копија), без обзира колико ће дуго то да траје, ће нестати пре или касније, односно прећи ће и претвориће се у неки други вид његовог испољавања. Ово је један кратки диалектички одговор на филозофску дилему, да ли време (и његов одговарајући простор) има почетак односно крај. Или исказано то другачије, ако се апстрактни простор и може бледовито запазити са пет људских чула у научном смислу, и потом дочарати у људском (раз)уму, то исто не важи и за апстрактно поимање времена, јер је апстрактно време овим чулима недокучиво, него се једино могу запазити нека конкретна испољавања овог апстрактног поимања времена односно Простора у Времену.
Апстрактни Методолошки Креативни Радни Оквир: Четири Кључна Концепта Диалектичког Схватања Времена и Простора, изражена кроз његова Два Парна Диалекта: Време у Простору ⇄ Простор у Времену ДИА Медиум Времена ⇄ Медиум Простора
Из овог разлога, није никаква случајност да је у свакој концепцији времена и простора, укључујући и диалектичко схватање овог појма, време увек било представљено и протумачено уз помоћ саставних конкретних диалеката простора. Као пример, ако се из апстрактног модела диалектичког схватања времена и простора избаце сви његови диалекти, остају унутар њега само четири разнобојна троугла, који представљају сликовите приказе пре-древна четири елемента (вода, ваздух, ватра, земља). Ако се и то избаци из овог апстрактног модела реалности, остала је само празна љуштура његових (методолошки) недоречених апстрактних појмова. Из овог произилази да је виђено с методолошке тачке гледишта веома важно разликовати апстрактне појмове од конкретних диалеката односно од конкретних испољавања примењеног модела стварности. Другим речима, неопходно је јасно разликовати шта је конкретно а шта је апстрактно; шта је подложно промени а шта не; са чим се може манипулисати или шпекулисати, а са чим се то не може и не треба. Кроз ову методолошку призму се требају провући, одразити, као и дубље сагледати и претходно поменута, наизглед банална, реинтерпретација дешавања у црној рупи, као и унутар светлосног зрака.
квантитативна својства и одлике ајнштајновог схватања простора и времена
Постоје гласине да након што је остварио све своје овоземаљске циљеве, укључујући и заслужено додељену Нобелову награду за физику, Ајнштајн се вратио концепту етер, штавише, покушавао је да поистовети етер са вакумом. Било како било, то није било прихваћено у ширим научним круговима. Безазлено али предуго поигравајући се и пецајући са мрежом у овим мутним стваралачким водама, и сам се превише омрежио, односно било је прекасно изчупати се и истргнути се из ових невидљивих модерно научних окова ове скривене механичке друштвене структуре. Другим речима, стави ово у шири друштвени контекст стваралачког доба, као и у године које су незаустављиво наступале. Укратко, наступало је доба владавине разних испољавања материјализма формирањем подходајушћих друштвених механичхких структура, које су огољавале, обезличавале, и дехуманизовале человека, сводећи га на једно механичко биће да би се могао лакше уклопити у овај механички материјални друштвени универзум у настајању.
Колико су "механичке структуре" овог створеног физичког друштвеног универзума још увек силне и јаке, говори и чињеница да Ајнштајнова застарела илустрација закривљености простор-времена са сликом гумене простирке закривљене и удубљене под тежином кугле за куглање не одговара више стварном стању уоченом у етер-вакуму. Наиме, то је чак познато и у стриктно научном погледу, откако су летилице Војаџер-1 и Војаџер- 2 успеле на различитим местима да изађу из сунчевог система (из хелиосвере), и да уђу у међузвездани простор наше галаксије. Укратко, ту није поента у закривљењу или удубљењу у апстрактном четверодимензионалном простор-времену, јер се овде заправи ради о "надуваном" мехуру соларним вакумом. Овај соларни заштитни омотач се континуирано одржава са топлом плазмом соларног ветра и електромагнетним пољем наше звезде (Сунца), спречавајући на тај начин продор хладне и знатно гушће међузвездане плазме, као и космичке јонизоване радијације. Нема никакве сумње да је Ајнштајн имао на располагању ова садашња научна сазнања, он би омотао Сунчев планетарни систем са његовим апстрактним четверо-димензионалним простор-временом, уместо прављења удубљења у њему.
На другој страни, његови следбеници, уместо да ускладе његове теорије са стварношћу овог звезданог система, настављају и даље да сањаре о успостављању цивилизације на сателитима спољних планета сунчевог система, то јест, као једном новом уточишту за њих, чак и унутар њихових океана, као некој врсти решења када сунце потроши своје расположиво гориво. Чини се да се овде у потпуности занемарују суштинске последице умирања Сунца, а у првом реду, ко ће или шта ће одржавати заштитну опну овог соларног мехура. Или исказано то на други начин, олако се прелази преко чињенице, да ће ова међузвездана стихија одувати не само сву воду него и остатке атмосвере са свих њених чврстих планета, као и оголити све планете од гаса.
Штавише, иако међупланетарно испољавање безваздушног простора сунчевог система изгледа астронаутима веома суровим, то није ништа у поређењу са испољавањем вакума у међузвезданом простору, а поготово његовом испољавању у међугалактичком простору.... Све ово поново подсећа на њихова илузорна путовања у прошлост, на еликсире дуговечности путовањем брзином светлости, и њихове сличне просто-умне авантуре у познато. А шта то наводи њих на ова путовања у светове илузија и само-заваравања? Управо овај еластични, "бомбастични" и апстрактни концепт, који је недовољно (методолошки) дефинисан: једна четверо-димензионална творевина простор-времена, унутар које нема места, не само за духовно него ни за умно-разумно деловање и утицање на збивања унутар овог начина схватања простора и времена.
Из овог произилази да је главна разлика између Ајнштајновог и диалектичког схватања времена и простора у томе што Ајнштајнова концепција ставља у фокус њихова квантитативна својства, док диалектичко схватање наглашава квалитативна својства времена и простора. Из овог разлога, чак и по цену, да се изразим Ајнштајновим речима, да се не користи појам етер, далеко боља опција је користити појам вакум или безваздушнист, ако се инсистира на неком егзотичнијем концепту, него апстрактно и методолошки недоречено простор-време, јер то далеко боље одговара физичкој природи и квантитативним својствима и одликама овог Ајнштајновог модела реалности. Укратко, и вакум је једна веома еластична и растезива али и конкретна творевина, која се може научно разматрати и проучавати, то јест, мерити и квантитативно изражавати, јер је физичке природе.
боемска рапсодија у оквиру диалектичког схватања времена и простора
Са претходно реченим се не оспорава величина Ајнштанових стваралачких достигнућа, него је његово разумевање простора и времена било стваралачки разматрано и преиспитано с тачке гледишта диалектичког схватања времена и простора, као и из методолошке перспективе диалектичког интерактивног приступа. Овде је веома важно напоменути, да и Њутн и Ајнштајн су придавали мали значај примени адекватног методолошког приступа током развоја њихових концепција простора и времена. Без обзира на ове примедбе, Алберт Ајнштајн, поготову у својој другој животној фази, онако у џемперу, лежерно одевен, са својим безазленим, дубоким, далекосежним, прозирним и продорним погледом у потпуности одудара од већине његових уштрогљених следбеника и поборника, с којима се он поигравао као "велика мачка с мишевима разних величина". Као такав, Ајнштајн је могао бити и велика звезда у области уметности са огромним бројем обожаватеља, односно пратилаца у данашњем виртуалном свету интернета, иако је и као научник ту веома присутан.
Укратко, и овде се могу уочити бар неке заједничке црте и одлике, које га спајају и са овим креатором од знања, који припада савременом соју последњих романтичних боема, а који такође полако изумиру и ишчезавају, односно скоро неприметно се повлаче са ове велике свеказалишне стваралачке позорнице услед силних налета разноразних и многобројних безличних маса одевених у униформе различитих боја. Али без обзира на претеће појаве и различита испољавања ових одувек и свуда присутних (скривених) "механичких структура", само нам још недостаје Исак Њутн, да започнемо један прави стваралачко забавни разговор. Поготову, ако истрчи из његове свезналачке алхемијске лабораторије, онако посут са разним хемикалијама, растворима, и звезданом прашином свих могућих боја, зацрвењен у лицу од удисања испарења овог вида испољавања соме и испијања амброзије, омиљених еликсира древних Веда и Грка од старина, носећи у руци Свети Грал, па макар и испијен до дна, да у њега налијемо бело или црвено вино истине, или пиво незаборава, или било шта друго што нам је доступно, јер креативне особе ће и од чисте изворске воде направити фешту и стваралачку атмосверу која се не заборавља. Све ово заједно узето надахњује, и више је него довољно за почетак једне стваралачке дискусије, као и размене накупљених искустава, идеја и мисли достојних человека, и поред тога што ми долазимо из различитих епоха стваралачког деловања.
А што се тиче судбине овог диалектичког схватања времена и простора, зар није довољна главна порука овог поново оживљеног (пре-древног) методолошког приступа ка стварању или обнови знања (диалектички интерактивни приступ), да се овде заправо ради о једном привременом закључку овог времена, односно ове стваралачке епохе, у времену ДИА простор. Што се тиче неизбежног критиковања овог диалектичког схватања времена и простора, критиковање празним речима без да се предходно развије властити концепт и (методолошки) разрађена концепција времена и простора у потпуној је супротности са диалектичким интерактивним приступом. С друге стране, додатно усклађивање са Њутновим и Ајнштајновим схватањем простора и времена, у смислу попуњавања недостајајућих карика и коцкица знања је у духу овог методолошког приступа, јер су и ове две концепције простора и времена настале у посткоперијанској епохи стварања знања, па су стога и компатибилне једна с другим.
Иди на Врх
