Ови догађаји поклопили су се са револуцијом информационих технологија и комуникација, што је додатно олакшало трансформацију и спајање интернационалних тржишта у глобално тржиште (Глобално Село), а нарочито је то допринело настанку глобалних финансијских тржишта. Ове снаге глобализације додале су додатно гориво за пораст популарности неолиберализма, што је покренуло даљњу дерегулацију тржишта рада и финансијских тржишта, маркетизацију (потржиштвљавање) националних социјалних институција и агенција и регулисање глобалне трговине робом и услугама између националних држава успостављањем Светске Трговинске Организације (1995). Ову маркетизацију социјалних институција и агенција карактерише трговина и продаја несреће бедних незапослених [финансијски зависних клијената и немоћних пацијената за додатно мужење новца пореских обвезника] приватним пружатељима услуга различитих курсева који користе услуге посредовања управо ових социјалних служби и институција, као и других владиних агенција [ социјална тржишна економија ].

Иако се ово представља као помоћ овим несретницима да брже добију посао, у овом уметно створеном друштвеном амбијенту друштвене стварности изван опсега нормалног человечијег поимања и схватања, заправо се ради о сврсисходно намереној и осмишљеној међуигри различитих паразита и социјалних, економских и политичких сплеткароша за властити добитак на овом створеном социјалном тржишту рада. Ови негативни трендови у садејству са даље непотребним институцијама социјалног благостања, јер је овај облик регулације социјалног амбијента и тржишта испунио своју улогу у паду традиционалног комунизма, довели су до убрзане приватизације јавних услуга као што су то здравство, социјално становање и станоградња, образовање и слично. Заправо, преживела је само бирократска (и социјална безбедносна) структура државе социјалног благостања, која је претворена у неку врсту социјалне полиције и радничке полиције како би се носила с овом ново насталом ситуацијом у резултирајућем друштвеном амбијенту ове нациократске интеракције између социјалног тржишта и тржишта рада ( социјална тржишна економија ), чије се буџетске импликације апсорбирају уз стално растућу улогу флексибилног тржишта рада.

С једне стране, приватизација државних компанија у економски и финансијски освојеним бившим комунистичким земљама резултирала је тиме да је судбина њихових радника једноставно предана страним корпорацијама ове невидљиве глобалне државе. У већини случајева ова врста (страног) улагања завршавала се продајом имовине стечене претходним генерацијама [већина пензионера доведена је на просјачки штап] и затварањем ових предузећа стечених овим корпоративним начином, што је било имитирано од стране ново-формирајуће домаће (корпоративне) елите: турбо-богаташа,

• а да претходно њихове раднике и остале будуће "власнике" нису ни припремили, оснажили и обучили нити их научили како у бити и суштини овај начин организовања пословања функционише, као и започевши овај начин приватизације без довољно развијених финансијских тржишта и осталих механизама за његово несметано функционисање [укључујући и лаике-брокере и организаторе ове финансијске берзе] у сарадњи са домаћим законодавним и извршним приватизерима.
• Све ме то подсећа на инострано наметање управо ове нациократске демократије, чак и у земљама где већина становништва не зна ни да чита ни да пише осим онако наофрљоке да нагађа, заокружује, и таквим начином учествује у борби за расподелу награда ове врсте нациократске демократске лутрије.
• А шта тек рећи о достигнутом нивоу развоја свести и савести грађана у улози гласача као једног предуслова да би демократски начин политичког организовања могао да функционише на један хумани начин достојан человека, односно да ли је овај неопходни услов остварен, испуњен и задовољен у најразвијенијим државама света, које практикују ово модерно нациократско испољавање демократије?

односно укидањем радних места [смањење конкуренције за њихову робу и услуге такође] и преношење судбине ових бивших радника у руке њихове националне државе [социјална тржишна економија представљена горе]. Само обратите пажњу на ову врсту садејства између безличног слободног (глобалног) тржишта и националне државе, односно између неолиберализма и ове успостављене социјалне тржишне економије. Ова интеракција неолиберализма, социјалне тржишне економије и глобализације позната је као глобализам. С друге стране, у земљама извора ових страних директних инвестиција (СДИ), претходно наведено је довело до одлива капитала, као и до смањења расположивих радних места и тамо, као резултат овог пресељења производних капацитета и услуга. Укратко, иако је ИТК револуција створила много нових боље плаћених радних места, транзиција и трансформација застарелих квалификација захтевала су још већа улагања, која нису била доступна као резултат овог одлива капитала широм света.

У сваком случају, као крајњи резултат ове приватизације и глобалних страних директних инвестиција, уместо доприноса у јавни буџет земаља порекла СДИ, као и у јавни буџет земаља прималаца тих страних директних инвестиција, корпоративни деоничари и приватне компаније су биле богато награђене. Надаље, порези су им смањени и срезани глобално, регулација смањена, а додељени су им и други стимулативни подстицаји, укључујући и субвенције за помоћ њиховом пословању, односно да не затворе фабрику или не отпуштају раднике (изнуђивање новца пореских обвезника) док су ове настале рупе у јавном буџету биле попуњаване повећаним опорезивањем грађана као и повећањем унутрашњег (и спољнег) дуга. Укратко, на почетку 21-ог столећа, чинило се, ништа не може зауставити успон овог глобалног неолиберализма.

пад неолиберализма

А онда је уследио економски и финансијски слом 2008. Иако сам такнуо нека веома важна питања безличности тржишта у мом предлогу докторске дисертације (1999), као што су то: деоничарски начин организовања корпорација, постулати на којима функционишу финансијска тржишта, као и увођењем концепта дужничке економије диа економију дужника ( дугизам ) почетком 21-ог столећа, још увек постоје многа отворена питања. На пример, зашто су скривени господари ове глобалне државе донели одлуку да испразне накупљени кајмак на глобалним финансијским тржиштима? По мом мишљењу, они би могли да се носе са питањима и изазовима ове финансијске кризе најмање наредних 20 година [јубилеј Велике Депресије] преливањем ове финансијске магле из шупљине у створену празнину овог глобалног тржишта. Објашњење би могла бити њихова процена да су већ врло добро умрежени и структурирани (да би пропали), па ће држава бити приморана да надокнади њихове губитке, као и да их касније додатно награди, или је било неких нерешивих несугласица унутар њихове невидљиве глобалне државе.

У сваком случају, засигурно су преценили моћ своје виртуалне глобалне државе у односу на моћ стварних националних држава, посебно осиромашивањем широких маса у својим земљама што је додатно ојачало националне десничарске и левичарске покрете, односно заборавили су да чак ни они не могу тако просто прећи ове чврсто утврђене границе нациократизма [стварајући неку врсту глобалкратизма]. Укратко, ове осиромашене масе не могу ићи тим неизвесним путевима слободног кретања капитала, робе и услуга на глобалној разини због успостављених националних државних баријера. Штавише, чак и када би било могуће превазићи ове државне баријере, нема економских побуда за кретањем нижих и радничких слојева друштва, јер глобални капитал иде тамо где су трошкови радне снаге и сировина нижи. У сваком случају без ове апсорбујеће улоге и подршке од стране социјално тржишне економије, процес глобализације се не би могао тако глатко одвијати (глобализм).

Упоредо са овим процесом глобализације, расла је и свест и сазнање код ових нижих слојева друштва да њихов опстанак, као и опстанак њихових породица овисе о добробити и опстанку њихових националних држава. Другим речима, њихове глобалне активности попут бумеранга промениле су национални демократски амбијент и расположење ових гласача, али и политичара, који се увек повијају на страну где ветар дува. Да би остали на власти, једноставно су прилагодили своје политичке програме овој новој национално демократској (десничарској наспрам левој) стварности како би апсорбирали, отупили, контролисали, каналисали, преусмеравали и водили политичке намере ових непредвидивих маса у жељеном правцу. Овоме треба додати да је готово све вредно приватизације глобално већ било приватизовано на горе објашњени начин, што је такођер допринело промени склоности скривених господара овог успостављеног економског и финансијског поретка ка глобализацији.

Било тако или другачије, њихово наизглед разумно објашњење изнесено кривљењем за економски колапс 2008-е године, дерегулацију финансијских тржишта и недостатак надзора над финансијским институцијама није у потпуности задовољавајуће, јер нико не може регулисати и контролисати још увек подељена глобална тржишта различитим националним интересима. Уз то, још увек постоји много непознатог у начину на који функционише ефикасност финансијских тржишта на глобалном нивоу. Из тог разлога, бољи приступ је и даље гледати на ово глобално село као на испреплетено и замршено клупко без видљивог почетка и краја. У сваком случају, нико не може боље разумети ове глобалне токове и трендове од свудаприсутних носова, очију и ушију ове невидљиве глобалне државе која и даље утиче на ова стварна кретања и збивања на глобалном тржишту радећи и делујући у позадини ових глобалних догађања. Без обзира на све то, као резултат овог економског и финансијског слома 2008-е године, против ових сила глобалне интеграције и глобализма уопште, поново је преиспитана и потврђена верност националној држави, а заборављени протекционизам, кад се сматра да је то у заштити виших националних интереса, је позван у помоћ. Овде вреди нагласити да су различите протекционистичке трговинске баријере за слободан приступ националним тржиштима биле присутне и примењиване током читавог периода неолиберализма.

доба дугизма

Закључујући ово доба владавине неолиберализма и његову посљедњу фазу развоја познату као глобализам, овај велики социјални, економски и финансијски експеримент за тестирање тврдње да слободно тржиште заиста функционише најбоље од свих познатих механизама и регулатора привредних и финансијских токова, као и да само себе може регулисати (на глобалном нивоу такође), доживео је сличну судбину као и његов претходник (класични laissez-fair либерализам), односно пропао као последица још једне велике економске и финансијске кризе у 2008-ој години. Штавише, ова врста либерализма поновно је замењена повећаном државом интервенцијом и регулисањем финансијског сектора и тржишта, овог пута на глобалном нивоу. Укратко, кориштењем новца пореских обвезника, дугови банака су преузети и докапитализовани без права власништва (Б деонице) и на тај начин се одрекли будућег учешћа у подели добити. Преостали део дугова је пренесен у посебне контејнере за чување ове врсте 'радиоактивног отпада', док су одобрени јефтини зајмови и дате гаранције од стране државе овим добро умреженим, позиционираним, и структуираним компанијама и банкарским институицијама омогућиле пренос тржишног ризика на (националну) државу.

На овај начин, држава је сведена на јефтину руку за пружање помоћи и поданичко служење ових превеликих националних и глобалних играча, који су били превише добро структурирани у ову сврсисходно створену националну и глобалну мрежу од стране њих да би пропали, односно били кажњени у складу с основним принципом овога ' безличног слободног ' тржишта неолиберализма. Као резултат овога, чини се да је ова видљива помоћна рука државе у овом неповољном социјалном, економском и финансијском сценарију у времену и одговарајућој ситуацији у простору кориснија од невидљиве руке безличног слободног тржишта. Другим речима, невидљива рука безличног слободног тржишта је пожељнија када посао иде добро или цвета док је ова видљива помоћна рука државе пожељна и добродошла у тешким временима за скривене господаре ове глобалне државе, то јест када је дошло време да се плати пуна цена за њихов пословни тржишни ризик. Или је опет реч о магичном садејству безличног слободног тржишта и нагомилане таме дугова у националним државама и финансијских мехурића на глобалном финансијском тржишту када се та скривена тама краткотрајно осветљава током трансформације ове невидљиве руке безличног тржишта у видљиву помоћну руку државе од стране овог чаробњака. Другим речима, с његовим чаробним штапићем су скинуте маске с појединих учесника ове глобалне пословне игре, приморајући их на овај начин да изађу из овог безличног слободног тржишта, то јест да стану под јавне рефлекторе ових свеказалишних позоришних (три)бина и пригодних позоришних чинова у овом уметничком извођењу једне економије вођене глобално уз помоћ континуираног повећавања дугова на свим нивоима друштвеног организовања и злоупотребе новца како пореских обвезника тако и безбројних штедиша ( дугизам ).

Импликације ове најновије државне регулације и интервенције на глобалној разини су бројне. На пример, интервенције реформираних и реконструираних државних агенција и служби (социјална полиција), прилагођене принципима ове новоуспостављене социјалне тржишне економије, дубоко су продрле у све сфере приватног и породичног живота. Овоме треба додати широко распрострањену праксу социјалног искључивања непожељних група и уљеза, посебно оних који се с њима не слажу или имају другачије мишљење и поглед на овај успостављени економски и социјални поредак, као и измештање државних институција и социјалних служби на милост сировог социалног "слободног" тржишта у спрези с даљњом флексибилношћу тржишта рада, штедњом и уштедем на рачун осиромашених нижих нациократских касти, као и покушаји да се још више смањи државна потрошња на социјалне програме у односу на раније широко прихваћена социјална права на парче хлеба свакоме. И све то без смањивања броја запослених и бирократа у социјалном сектору. Резултат овог најновијег усклађивања социјално-тржишне привреде са захтевима дугизма је додатна дискриминација рањивих група људи у сврху њихове сегрегације (одвајања и раздвајања) и друштвеног апартхејда, како би се формирале додатне нациократске касте (нациократски одбаченици: социални отпад) према раси, националности, држављанству, етничкој припадности, вери, полу, старосном добу, као и другим видовима социјалне диференцијације (разликовања) и сегрегације, од привилегираних нациократских касти, нарочито на 'флексибилном' тржишту рада.

дугизам као међуигра безличног слободног тржишта и државне регулације и интервенције у садејству са неодговорним социјално тржишним начином понашања

Упркос маргинализацији неолибералних идеја, на ТВ-у, у новинама, као и за време великих левих и десничарских скупова и демонстрација, и даље се говори о неолиберализму или о васкрснућу неолиберализма, иако су покренути супротни процеси: регулација капитала и финансијских тржишта, јавно власништво над банкама, све веће трговинске баријере и протекционизам, као и повећани утицај државних и мрежних структура у глобалној економији уопште. Другим речима, иако многи на неолиберализам гледају као на главног кривца за овај неуспех саморегулисања неолибералног тржишта, заправо нису приметили ово претходно објашњено међусобно садејство основних идеја безличног слободног тржишта и државног регулисања и интервенције [у интеракцији с овом обогаљеном социјалном тржишном економијом]. Или исказано то другачије, да је то заиста био случај, у пуном складу с неолибералним идејама саморегулисања слободног тржишта, то би резултирало сломом многих интернационалних банака јер су закони слободног тржишта тако пресудили и донели такву одлуку. Свакако, ако не би била изводљива интервенција државе, односно ако не би било изводљиво међусобно садејство ових близанаца у интеракцији са осталим начинима неодговорног социјално тржишног понашања: потомака, механизама и регулатора нациократизма.

Другим речима, све неизмирене дугове и остале обавезе узроковане њима ће да сносе порески обвезници, како директно тако и индиректно кроз разне видове социјалних давања и осталих издатака за уклањање и решавање последица тога. Из овог разлога, злоупотребљавање социјалне тржишне економије знатно је допринело настанку дугизма, као и да ће наставити да игра све већу и већу улогу и у наредним фазама развоја дугизма односно дуговног (декадентног) "капитализма", јер ће за све остало ионако остати све мање и мање новца. Овде се не ради само о директним (видљивим) социјалним издацима него у првом реду о разним замаскираним и скривеним видовима испољавања паразитизма, које укључује и најбогатије слојеве нациократског друштва, као и све оне који се на овај неетички начин прилагођавају овом социјално тржишном начину привређивања. У овом контексту и сваки вид избегавања плаћања пореза, односно сваки вид сврсисходног умањивања ове опште друштвене обавезе, а не само видљивији начини сисања, присвајања и преусмеравања (у смислу социјалне прерасподеле) новца пореских обвезника, је један скривени вид испољавања социјално тржишног паразитизма.

Из овог разлога, могло би се рећи да и неплаћени порези успостављеној друштвеној заједници на неисплаћење дивиденде власницима деоница (које би се потенцијално могле искористити за увећавање реалне потрошње, као и покретање нових инвестиција, како би се повећала диверзификација пословања и конкуренција на тржшту), је такође једно скривено испољавање неодговорног социјално тржишног начина понашања. Поново размотрено из ове шире друштвене (пословне) перспективе, скретање и усмеравање пажње на директна (свима видљива) социјална издавања најугроженијим слојевима друштва (колатералним жртвама економских криза и рецесија) је један вид не добронамерног и јевтиног "бацања прашине у очи" да се не би виделе, или да би се замаскирале дубље, шире и далекосежније побуде, мотиви и циљеви овог начина привређивања подржаног применом разних мера социјално тржишног механизма.

Укратко, овај вид јефтиног куповања социјалног мира, послушности и контроле грађана, као крајњи резултат њиховог (прекомерног) задуживања и презадуживања на дуги рок је у ствари један вид купо-продаје њихове будућности, као и будућности долазећих поколења (на уштрб и њихове будућности), односно ово је још један додатни вид испољавања, зарачунавања и плаћања пондерисане каматне стопе ("камата на камату"). Например у демократским друштвима, све ово претходно поменуто у спрези једног с другим сужава, (знатно) ограничава и минимизира прокламовану слободу говора, слободу стваралачког деловања, као и уживања у осталим благодетима живота. Другим речима, на овај начин (испољавања скривено принудног прековременог рада) се знатно скраћује и расположиво слободно време (за васпитавање и провод са децом и својим ближњима), као и умањују њихове интелектуалне и разумне способности [у смислу "да је рад заиста створио човека, и магарац би већ еволуирао у човека"], па тиме се преусмеравају се и ограничавају и њихова политичка права (заснована на здраво разумном расуђивању).

Нациократска Пирамида

Сумирајући све претходно речено, (крајње) социјално угрожени диа презадужени грађанин нема шта (много) да каже у нациократској демократији (дугизма), него једино да ћути и ради плаћајући порезе и остале намете владаоцима овог успостављеног друштвеног, финансијско економског и културног система вредности. Имај на уму, да и у нациократској демократији је важно имати (изводљиву) шансу да будеш биран (у органе власти и управљања), а не само (формално) право да (до краја живота) бираш друге, као и да су услед тог наследно инфериорног социјалног статуса, слични изгледи су вероватно и за њихово потомство. Из овога је лако закључити да ће ова врста (наследног) испољавања политичке инфериорности утицати и на њихове будуће изгледе у економској, финансијској, социјалној, културној, пословној и приватној сфери. Или исказано то на други начин, ово поред нациократско идеолошке подобнисти и сродних националних аспеката и обележја предодређује њихов вероватни економско финансијски и социјално културни статус у друштву, као и могућности њиховог напредовања у овом виду испољавања нациократске друштвене пирамиде (обухваћеног, уграђеног и заробљеног времена и простора).

повећање конкуренције на тржишту путем увођења различитих облика својине

Теоретски такође, као алтернатива, уместо да преузму њихове дугове и тржишни ризик користећи новац пореских обвезника, као и даљим позајмљивањем новца у виду кредита и осталим начинима повећавања дугова (задуживањем), или продајом права на лиценце, владе економски најразвијенијих и војно моћних земаља могле би уложити та финансијска средства у стварање компанија у јавном власништву. Имај на уму да се овде радило о до тада новчано невиђеном државном интервенциониаму и уплитању у одлуке механизма слободног тржишта. Али, практично због недостатака нациократске демократије (на пример, ограничени политички мандат), не постоји јемство да влада опозиционих странки неће касније приватизовати ове јавне компаније

• [на овај начин јачајући и подржавајући њихов финансијски и политички положај (ТЕЗА).
• Из овог разлога, у потпуном сагласју с овим обликом политичке нациократије, током процеса приватизације јавних предузећа и услуга, одговарајућа опција је наставак приватизације јавне имовине колико год је то могуће и спроводиво да подрије економски, финансијски, и политички положај политичких страначких противника (АНТИТЕЗА)
• све док не остане ништа за приватизацију (СИНТЕЗА), што ће овим завршним чином ујединити све политичке странке идеолошки на националном нивоу (ОБНОВЉЕНА ТЕЗА) у потрази за новим таквим пословним могућностима приватизације на глобалном нивоу (ОБНОВЉЕНА АНТИТЕЗА), и тако даље у времену и простору све док се све не приватизује на овом глобалном нивоу (ПРИВРЕМЕНИ ЗАКЉУЧАК).
• У случају да се нове пословне могућности приватизације појаве негде у Сунчевом Систему или у доступно приступном свемиру (ОБНОВЉЕНА ДИАЛЕКТИЧКА АНТИТЕЗА), тада текући постигнути привремени закључак више не важи [трансформисан у ОБНОВЉЕНУ ДИАЛЕКТИЧКУ ТЕЗУ] јер је овај (већ бивши) привремени закључак оспораван овом новом пословном приликом приватизације јавних предузећа и услуга (ДИАЛЕКТИЧКА СИНТЕЗА). Као резултат тога, нови циклус ове главне диалектичке методе већ је започет од почетка.
• Надам се да сада знате који је следећи корак у овом познатом нациократском друштвеном универзуму, као и да користећи овај главни диалектички метод да представите супротан начин нациократског размишљања у вези с овим биполарним преласком и претварањем овог црно-белог сценарија у времену и одговарајуће ситуације у простору све док се не постигне његов коначни бинарни исход: црно или бело.]

Као резултат тога, у политичким системима нациократске демократије увек ће превладавати краткорочне социјалне, политичке, еколошке, економске и финансијске побуде, што је заправо један од разлога наизменичног крунисања ових близанаца нациократије (безличног тржишта и државе) на ограничени период времена: до следеће Велике економске и финансијске кризе. Другим речима, овакав пренос политичке моћи и доношења економских и финансијских одлука вољи безличног слободног тржишта као једне маске на крају ће само проузроковати државно регулисање и интервенцију да спасе губитнике овог 'безличног' тржишта и обрнуто, јер и ова дугорочно периодична интеракција и садејство државе и слободног тржишта доприноси наставку функционисања нациократске демократије: сасвим извесну промену или прилагођавање политичког правца као резултат јачања десних и левих политичких крила (прераспоред политичке моћи).

У потпуном сагласју с претходно детаљно образложеним нациократским белим наспрам црног погледа на свет око себе [приватно или јавно, у овом конкретном случају], како би се надокнадио овај недостатак нациократске демократије, они су идеолошки против организовања компанија на неки други начин, чији је резултат спречавање надметања различитих облика својине на глобалном нивоу. Више о томе биће речено касније. У сваком случају, намеће се питање, како нека партија може управљати и водити државу, а да у својим редовима или у успостављеној државној заједници нема кадрова који би успешно водили државно предузеће. У ствари, овде се ради о поистовећивању државне или јавне својине са партијским власништвом, што је само први корак или скривени нациократски канал који води ка њиховом трансформисању или кориштењу у приватне сврхе, а потом и у личне сврхе (где је нациократски појам "приватно" једно групно и прелазно тумачење појма "лично"). Али ово питање задире и још више усложњава типичну нациократску дволичност (лицемерје) ових особа са два лица (јавно и приватно). Укратко, у сваком нациократском друштву се јавна добра и својина, укључујући и новац пореских обвезника, користи мање или више за спровођење (приватних и личних) интереса владајуће нациократске елите. Упркос неких сличности, размере и методи који се примењују у те сврхе се разликују. Осим тога, имајте на уму да су сви нациократски економски и социјални поретци заправо против идеје конкуренције, па је из тог разлога овај економски начин ратовања кориштен само као крајње средство, јер је и ова врста ратовања веома скупа.

Нема сумње, ово идеолошко суочавање својинских облика доводи до сукоба и судара ових различитих интереса на свим нивоима, један сценарио у времену и одговарајућу ситуацију на овом глобалном простору која је већ била одиграна током периода хладног рата. Обратите поново пажњу на ово понављање већ виђеног: повратак у прошлост трошећи моју, твоју, нашу будућност. У сваком случају, дугизам је преокренуо или поткопао готово све аспекте класичног капитализма, од промене покретача и владара ове економије [капитал ⇢ профит ⇢ готовина ⇢ дуг], прогресивног опорезивања на штету грађана, повећавање јаза у третману компанија и грађана, расподеле социјалног благостања и добробити грађана, и нетржишни подстицаји награђивањем његових губитника до сегрегације незапослених и радника у нациократске касте, а као последицу тога и на социјалну и економску сегрегацију (и дискриминацију) њихове деце. Укратко, мешовиту економију јавних и приватних компанија демонтирале су нациократске елите уз огромну помоћ државних структура, која је прилагодила и ревидирала правила једне потенцијално ефикасне и транспарентне тржишне економије (слободно тржиште с препознатљивим лицима) у њихову властиту корист, односно у корист глобалне финансијске елите, доносећи и законски усвајајући у пуном сагласју са нациократском демократијом само себи-служеће економске, финансијске и социјалне политике (и одабирајући одговарајуће политичаре), што им је заправо омогућило да се обогате.

Као закључак, уместо вођења нациократско типичне црно-беле расправе везано за улогу слободног тржишта насупрот државног регулисања или интервенцизма током решавања насталих проблема укључујући и начин организовања привреде и вођења пословања, далеко је важније како и у које сврхе (непродуктивне, продуктивне, предузетничке) се примењују ови механизми него трошити време у јалову идеолошку расправу који је од њих ефикаснији и ефектнији. По мом мишљењу, примена ових механизама (у међусобном садејству) у смислу подстицања предузетничких (у првом реду), инфраструктурних, и продуктивних пословних активности у свим областима организовања друштва (васпитање, образовање, уметност, култура, пензије...), док су непродуктивне активности (улагања у социјалну сверу) нужда.

Иако се многи неће са мном сагласити, то укључује и несразмерно претерана улагања у здравство без претходног предузимања одговарајућих превентивних мера да се ова врста нужног "зла" предупреди улагањем у побољшање радних и стамбених услова, као и животних услова уопштено говорећи: тржишно куповна и материјална доступност здравим начинима исхране, забаве и рекреације, промовисања Добра на уштрб смањења почињеног зла, итд. Имај на уму да се овде ради о два диалектички противречна процеса који поништавају ефекте један другом, како у позитивном тако и у негативном смислу. Штавише, ако се не спречи или знатно не умањи типична нациократска улога веза и везица током добијања посла, онда су и превелика улагања у образовање и уметност такође обесмислена. Из овога произилази да су само улагања у инфраструктуру и предузетништво пожељна или неопходна, јер се на крају крајева мора негде зарадити кора хлеба, као и обезбедити адекватан начин да се стигне на радно место, без обзира на све неправде, неправилности или недостатке нациократског начина организовања друштва.

start-ups - предузетништво засновано на человечанском, креативно индивидуалном начину размишљања

Виђено из перспективе человечијег, креативно индивидуалног начина мишљења, претходно објашњени и образложени начин размишљања у смислу белог наспрам црног, везано за нациократски начин организовања друштва, схваћено и у смислу надметања различитих облика својине, много је сложенији. Укратко, чак и ако су ове идеолошке несугласице биле разрешене, односно мешовита економија је поновно уведена и толерисана, постоји мноштво других нерешених питања за успешно вођење ове економије. Најпре, питање приватизације ових предузећа мора се решити на уставни начин [стављајући ово у уставну преамбулу], уз подршку независног јавног тела и савета за предузетништво [а не од стране политичких партија из разлога о којима је претходно било речи]

• [најспособнији и најкомпетентнији стручњаци у целој земљи, као и најбољи индивидуалци способни да разликују добар од мање доброг избора, те да нањуше и осете успех изабраног предузетништва: профит]

слично централној банци која ће надгледати и питања приватизације јавног start-up предузећа, као и регулисати висину минималног процента гласова деоничара да би се прихватила референдумска одлука о његовој приватизацији [најбоље праксе снова разматране и ажуриране годишње], из неких оправданих разлога или због усаглашених интереса његових деоничара. Коначни проценат акционара да би се одобрила приватизација мора бити регулисан статутом start-up компаније.

Будући да је улога креативних способности високо цењена и вреднована у сваком предузетништву, посебно у овом, пословне идеје морају бити адекватно плаћене издатим деоницама. Укратко, ови кључни актери су награђени с највише деоница, а ове додатне наградне деонице за разлику од других деоница вреде само док остварују добит, иначе се поништавају. Другим речима, сваки креатор знања треба наставити са стварањем нових рентабилно спроводивих пословних идеја, или неко други треба бити регрутован који може снети ново златно јаје, јер је за дугорочни опстанак тако успостављене компаније пресудно континуирано стварање нових знања. Да би се додатно обесхрабрило јавно уврштавање овог пословног подухвата на финансијска тржишта, издате акције морају бити интерне природе, односно важеће интерно и све док запослени не напусти компанију из једног или другог разлога. Након сваких неколико година рада у компанији, нове деонице се издају на крају године, али само ако је у овом периоду остварена добит, као и не превише издатих нових деоница, јер је будућност важнија од прошлости (живљење од старе славе) да се лакше привуку нови таленти са одговарајућим вештинама и квалификацијама. Будући да су креативне особе реткост [најдрагоценији драгуљи предузетништва], и из овог разлога су најбоље награђиване све док доносе златна јаја, врло су ретко добри менаџери [зато су многе почетно врло успешне start-up компаније пропале само након неколико година пословног успеха]. Осим тога, зашто би трошили свој тако ретки таленат и одговарајућу креативност (Божји дар) радећи (досадне за њих) менаџерске послове?

Другим речима, следећи корак је одабир највишег менаџмента. Уместо управног одбора, оснива се локално или регионално неовисно јавно саветодавно тело за предузетништво као место за учење ових вештина, поред пружања одговарајућих стручних и саветодавних услуга, односно чији чланови ће касније бити унапређени у централно јавно тело јер ће неки од његових чланова пре или касније покушати нешто друго [нова пословна, друштвена или политичка професија]. Start-up компаније морају пренети оделења за рачуноводство, финансије, статистику и аналитику и слично свом локалном или регионалном неовисном јавном телу за предузетништво, које ће организовати ове услуге под локалним или регионалним кишобраном, да се спречи фабриковање и кривотворење одговарајућих извештаја (лажни или фалсификовани извештаји), како би се смањили трошкови пословног управљања, као и да би се омогућило највишем руководству да се концентрише на кључна питања пословног управљања. Међутим, start-up компаније ће континуирано имати интернет приступ овим извештајима, као и примати корисне савете од овог локалног или регионалног јавног тела за предузетништво. У завршном кораку, након израде и одобравања пословног плана, регрутују се кључни кадрови у производном или услужном оделењу, као и остали запослени ове start-up компаније. Сваког од њих такође треба одабрати појединачно тимским радом креатора пословне идеје и највишег руководства, укључујући и саветодавну улогу локалног или регионалног независног јавног тела за предузетништво.

Овај начин оснивања start-up компаније врло је сличан оснивању виртуалне компаније која је окупљена око привременог пројекта. Из тог разлога, виртуални начин организације компаније може се користити за тестирање горе поменутих пословних идеја како би се смањио тржишни ризик од неуспеха основаног предузећа. Или речено то на други начин, тек након неколико успешно завршених пројеката на привременој бази (виртуална компанија), треба одобрити и успоставити start-up компанију. Пошто централно, регионално и локално јавно тело за предузетништво има Велику Слику и увид у креативне и управљачке способности свих расположивих талената са посебним вештинама (централна база података), они се могу централно, регионално и локално прегрупирати окупљајући најбоље од њих у тимове за стварање ових start-up компанија. Организациона структура би требала бити веома равна како би се смањили трошкови управљања путем надзорника. Другим речима, сви запослени требали би се разумно и духовно оснажити како би се могли самоконтролисати и постати САМООДГОВОРНИ за додељене задатке да би се на тај начин смањила потреба за директним надзором над њима. Да се скрати и ова дуга прича, КОНТИНУАЛНИ растући ниво достигнутог развоја свести запослених у start-up компанији, које се испољава препознатљивом человечијом грижом САВЕСТИ због лошег обављеног посла, је од суштинске важности у овом начину организовања пословања. Само на тај начин пожељна двосмерна самопромоција горе-доле, на основу својих показаних способности током извршавања додељених задатака, омогућава успешан тимски рад као и успех start-up компаније у целини. Најбоље и увек најбоље за одређени задатак треба унапређивати и промовирати у лидере седмице, месеца ... године током спровођења пословног пројекта.

У овом начину оснивања start-up компанија, национална, регионална, локална влада или поверенички фонд обезбеђује потребна средства која се постепено прерасподељују у деоницама њеним запосленима, од којих највећи број деоница припада творцима пословне идеје. У случају успешног покретања пословања, дивиденде остварене на основу јавних деоница ићи ће у фонд за покретање нових пословних подухвата под надзором горе наведених јавних саветодавних тела за предузетништво. Имајте на уму, превисок јавни удео у капиталу start-up компаније (у активи биланса) смањиће подстицаје за задржавање постојећих кључних запосленика као и за привлачење нових талената. Због релативно ниског нивоа постигнутог развоја свестии савести уопштено говорећи, овај начин организовања start-up компанија и нових пословних подухвата погодан је за оснивање малих предузећа [а касније и за њихов постепени прелазак и трансформацију у средња предузећа].

Прочитајте следећи део: завршне мисли