Завршне Мисли, с посебним Освртом на стварна Дешавања у Праволинеарном Схватању Времена и Простора
Током мојих многобројних дебата везаних за диалектичко схватање времена и простора био сам често суочаван и са питањем: Зар фраза "јуче → данас → сутра" није у потпуној супротности с мојим схватањем времена и простора? Укратко, по њиховом мишљењу, због мог радикално другачијег схватања протока времена (и простора), које је по њима радикалније и од Ајнштајнове концепције, ову уобичајену фразу би онда требало обрнути и изразити је као "сутра → данас → јуче". Без обзира колико је овај предлог апсурдан и колико су тривијална ова и слична питања, недоумице и размишљања, одлучио сам да то детаљније објасним и образложим у овом завршном креативном чланку. На овај начин, све ове нејасноће биће разјашњене отклањањем ових и сличних сумњи и недоумица везано за овај диалектички садржај под разматрањен. Све то упркос чињеници да и даље верујем да се одговор на ову дилему може извући из контекста мојих других креативних чланака посвећених диалектичком схватању времена и простора.
Без обзира колико ће одговор на ове нејасноће везано за њихов предлог решења ове дилеме ("сутра → данас → јуче") парадоксално звучати и дуго одзвањати у ушима ових добронамерника или критичара мога схватања времена (и простора) неопходно је претходно образложити основне постулате Диалектичког Модела Стварности. Иако већ могу осетити вашу знатижељу и нестрпљивост док чекате моје решење ове енигме, наставите пажљиво читати овај креативни чланак. Да будем искрен, током дубљег разматрања овог диалектичког садржаја, прожетог тајанственошћу, и мене су изненадила ова открића и новостечена сазнања, јер су и за мене била новина. Нема сумње да су у праву они који тврде да је свака критика добродошла, као и сваки предлог ма колико се чинио на први поглед, без једног дубљег увида у његов стварни диалектички садржај, апсурдним и бесмисленим.
Диалектички Модел Стварности
Као прво, диалектичко схватање времена и простора, у коме покренути диалектички процеси (непрестаних) промена (диалектика) играју централну улогу, не може се описати, представити или објаснити кориштењем (постојећих) праволинеарних разумевања тока времена и простора, него пре обрнуто. Да подсетим, за разлику од других разумевања времена и простора, која су се фокусирала искључиво на материјалне процесе и токове који се одвијају у физичком универзуму, диалектичко схватање времена и простора је применљиво и у многим областима друштвеног универзума, укључујући и (стваралачко) разматрање његових бескрајњих унутарњих пространстава. Обрати такође пажњу да ја уместо да користим стрелице за праволинеарно усмеравање саставних диалеката времена, увек их наводим одвојене зарезима. Ово праволинијско усмеравање и исказивање тока догађаја, уграђено у саму суштину праволинеарног схватања времена, је његова главна карактеристика и темељни аспект. Пошто су ове његове одлике нераскидиво повезане са суштином овог разумевања времена и простора, увек их је лако извући из квалитативног садржаја или ширег контекста овог концепта.
Диaлeктички Kрeaтивни Oквир зa Oрјeнтaцију и Навигацију у Врeмeну ДИA Прoстoру представљен са његова Два Парна Диалекта: Време у Простору ⇄ Простор у Времену ДИА Медиум Времена ⇄ Медиум Простора
Поред тога, никада не разматрам стваралачки саставне диалекте времена одвојено од одговарајућег диалекта простора, изузев да их представим на овој стваралачкој позорници, јер то спречава покретање одговарајућих диалектичких процеса (промена). Ова идеја водиља је интегрисана у диалектички модел стварности што је представљено помоћу четири примарна упарена диалекта, односно концепта или аспекта диалектичког схватања времена и простора. Важно је овде напоменути да је Диалектички Модел Стварности укључујући и његове диалектичке методе, заснован на индивидуалном начину мишљења и размишљања, јер је индивидуални начин размишљања, уграђен како у диалектичко схватање времена и простора, тако и у диалектички (креативно) интерактивни методолошки приступ. Ова методолошка доследност у садејству са обрађеним подацима и добијеним информацијама из прве руке (без посредника, то јест, директно из диалектичког медиума времена и простора), као и стеченим искуствима, новим сазнањима, и покренутим емотивним емоцијама (диалектички интерактивни садржај), додатно ограничава манипулисање и шпекулисање са интерактивно стваралачким или креативно интерактивним диалектичким садржајем, у зависности да ли је нагласак стављен на интеракцију или на стваралаштво и креативност. Имај на уму да када су (осећања и) емоције пренаглашене, поготову оне негативне, укључујући и претерано ослањање на инстинкт и интуицију такође доприноси таком креативном исходу, јер то није у сагласју са начином функционисања емотивно емоционалног диа менталног интелекта человечијег бића. Иако се популаризују разни концепти емоционалне интелигенције, по мом мишљењу, овакав прости начин исказивања једностраности се пре може протумачити као постицање или охрабривање разних емоционалних, неконтролисаних излива привремене ванпаметности или привремених стања (емоционално менталног) безумља.
Ово на дуги рок (неизбежно) води ка разним видовима испољавања емоционалног лудила у друштвеној стварности. Поготову ако се ова (широко распрострањена) пракса (спољашњег) искаљивања емоционалног јада, чемера, и осталих накупљених унутарњих отрова и нечистоћа на другима (слабијима или инфериорнијима од њих) не реши на одговарајући начин. То се првенствено односи на личну посвећеност што бржем лечењу ове болести душе, или прецизније речено, душевне болести упрљаног унутарњег бића.
- Иако и далеко блажа испољавања емоционалног безумља, као што је то забележено у поучној причи о лисици која користи прилику да узиме парче меса док се два (наљућена) гаврана свађају, неки ће и даље покушати да бране овај једнострани концепт (емоционалне) интелигенције. На пример, они то најчешће противрече да је све то њима добро познато, али да су они имали у виду позитивна испољавања емоција и осећаја, а не ова негативна. Али и тај начин примењене једностраности, који је у потпуном сагласју са њиховим типичним, двополарно бинарним начином размишљања и расуђивања, такође оповргава накупљена мудрост и сачувано културно благо ранијих поколења.
- На пример, томе противречи и пословична метафора о заљубљеном или занесеном тетребу док током сезоне парења пева своју чувену песму, али која се понекад завршава и са фаталним исходом по њега. Наиме, толико је опчињен и занесен да заведе и освоји лепше половинке да постаје потпуно глув и слеп на све оно што се дешава око њега. Другим речима, занесен својом заводничком или љубавном песмом заборавља све опасности око њега, јер је у тим пресветлим тренуцима заслепљен од силне заљубљености до (емоционалне) безумности или љубави без краја, која се једноставно више не може нити контролисати нити обуздати. То га чини лаким пленом, што лисице, куне, и ловци злоупотребљавају да му се приближе (кукавички) с леђа, а да он то и не примети (због свог поносно уздигнутог и прелепог перјаног репа). Иначе тетреб (или тетреп) је ван периода парења веома опрезна птица, која настоји да избегне сваки непотребни ризик или опасност. Али у беизлазним ситуацијама, па и током сезоне парења, јер је то територијална птица која не трпи конкуренцију, та иста "плашљива" птица се трансформише у своју супротност да напада не само лисице и остале шумске непријатеље него и ловце наоружане пушком.
- Упркос свему овоме, многи су већ платили одговарајућу цену, а и нова поколења ће наставити да плаћају (превисоку) цену у стварним збивањима унутар овог (уметно) закомпликованог друштвеног универзума, чији уобичајени шаблони понашања, расуђивања и деловања су засновани на једностраном (једносмерном) праволинеарном разумевању времена и простора. Да напоменем, унутар ове централне, (некултивисане) напуштене празнине простора одвијају се и спроводе се различити исходи (стално-тињајућег) конфликта између и међу фузионираним духом-разумом и у њој заробљеним и изолованим умом. Ово је посредовано и одржавано у какој - такој (привременој) равнотежи, са разним материјалистичком подстицајима и накнадама, као и разним ирационалним, непојмљивим, и неразјашњивим побудама и понашањима, који се одвијају у овим унутарњим пространствима ове напуштене рупе (пуне непознаница).
(Прaвo)линeaрни Kрeaтивни Oквир зa Oрјeнтaцију у Врeмeну и Прoстoру
Изгледа да њени актери нису ни свесни скривених замки овог (једностраног) испољавања емоционалног (привременог) безумља, јер се просто не могу одупрети овом силном праисконском зову (дивљине унутар њих), као ни сличним (широко распрострањеним) просто-разумним, двополарно бинарним начинима размишљања и резоновања, и у складу са тим одговарајућим деловањима. Другим речима, све ово је последица савременог тренда омаловажавања значаја утиснуте мудрости у пословице, у поучне приче, и остало сачувано културно благо, које су нам оставила ранија поколења да не бисмо понављали њихове начињене грешке. Штавише, у ово доба убрзане модернизације свега и свачега од стране припадника и присталица простог и просторазносачког разума, њихове нове или (ново) модернизоване приче се преносе на нова поколења, не само од школског узраста него и од предшколског, или од колевке, ако тако волите да ово буде исказано. Да скратим и ову дугу причу, ово накупљено културно благо су за ове модернисте прашњаве полице попуњене бескорисним књигама застарелог знања, које би се по њима морале (испразнити и) искористити на паметнији односно модернији или модернизованији начин. Или аветињске фијоке пуне отрцаних и истрошених фраза старих, сенилних, и заосталих баба и дедова од давнина. Сведок сам, не само да су ове модернизоване генерације приспеле него сада чврсто држе и све конце у њиховим рукама. Штавише, настављају свој марш овим утабаним стазама њихових одгајивача, васпитача или преваспитавача, не само да даље васпитавају него и да преваспитавају све оне који се не слажу са овим њиховим једнострано простоумним причама, концептима, и на њима развијеним концепцијама и теоријама. Као резиме, у стањима било ког начина испољавања једностраног безумља, нарочито емоционалног безумља, не започиње се никаква расправа заснована на диалектичком интерактивном приступу, јер се не могу исказати нити ваљане обновљене тезе нити ваљано допунити и аргументовати (противречите) антитезе (расправа глувих). Као резултат тога, не могу се доносити ни ваљане одлуке нити ваљани (привремени) закључци покренуте диалектичке расправе.
- Или исказано на други начин, у таквим (заслепљеним) сценаријумима Времена у Простору и одговарајућим (затамљеним) ситуацијама Простора у Времену, најбоља одлука је добро се испавати. А пошто је "јутро паметније од вечери" треба преиспитати све већ донесене одлуке и закључке, и тек потом донети правилне одлуке и закључке у диалектичким тренуцима емотивно емоционалне и менталне равнотеже. Укратко, све одлуке и привремени закључци се требају заснивати на постулатима и принципима емотивно емоционалног и менталног интелекта человечијег бића, и одговарајућег испољавања интелегенције.
Важно је такође овде нагласити да диалектичко индивидуално схватање времена и простора омогућује много јасније разликовање између материјалних и физичких (спољних) збивања у (разматраној) стварности (1. Простор у Времену: материја уграђена у прошлост) од осталих апстрактних, умно-разумних и духовних (унутарњих) дешавања, које диалектичко схватање простора и времена такође обухвата. Ово је представљено помоћу преостала три кључна упарена диалекта и концепта овог диалектичког схватања времена и простора:
Методолошки Креативни Оквир Диалектичког Интерактивног Приступа: Четири Кључна Концепта Диалектичког Схватања Времена и Простора, представљена међуигром његова Два упарена Диалекта [Време у Простору ⇄ Простор у Времену ДИА Медиум Времена ⇄ Медиум Простора]
2. Време у Простору (будућност учаурена у духу),
3. Медиум Времена (емотивно емоционално присуство диа физичку присутност),
4. Медиум Простора (разум диа ум).
Медиум Времена и Медиум Простора функционишу (ваљано) само када су иницирани њиховим повезивањем у Диалектички Медиум Времена и Простора. На овај начин су ова четири кључна упарена диалекта сведена на три диалекта диа један интегрисани диалект користећи ово урођено и наследиво повезивање и превођење њиховим контунуалним преношењем и трансформисањем на сваком квалитативно вишем нивоу достигнутог степена диалектичког развоја Времена у Простору, унутар разматраног опсега обухваћеног времена диа простор. Укратко, ово урођено и наследиво својство четири кључна упарена диалекта диалектичког схватања времена и простора служи као уграђени окидач за даље диалектичко сажимање (синтетизовање) диалектичког садржаја и покренутих диа-процеса, који се стваралачки разматрају и преиспитују. Или исказано на методолошки начин, ово својство због своје урођене наследивости само по себи ће бити пренесено и уграђено у развијене методе диалектичког интерактивног приступа, и самим тим у резултирајући диалектички модел реалности у настајању такође. Као резултат, не само да диалектичко схватање времена и простора почива на здраво-разумним (методолошким) основама него су и стваралачки исходи диалектичког интерактивног приступа засновани на здраво-разумно изведеним закључцима из диалектичког садржаја под стваралачким разматрањем користећи његове методе, које су такође утемељене на овим истим основама. Сходно томе, иако је сваки модел реалности поједностављена слика стварности, диалектички модел стварности, пошто такође почива на овим здраворазумским темељима кроз вишеслојно уграђивање ових урођено наследивих својстава диалектичког схватања времена и простора, укључује овај додатни квалитет и карактеристику која је својствена здравом разуму человечијег бића. За додатне информације, прочитајте креативни чланак: Диалектички Метод на Делу: Његови Методски Поступци и Технике.
Сви покренути материјално-физички, умно-разумни, и духовни диа-процеси се стваралачки разматрају и преиспитују у диалектичком медијуму времена и простора уз помоћ овог диалектичког модела стварности као сучељитеља (интерфејса, повезивача-спрегаоца) користећи развијене методе, поступке, и остале методолошке технике диалектичког интерактивног приступа. На овај начин је још много лакше уочити, увидети, и разликовати дешавања, која се одвијају унутар мене ⇄ тебе ⇄ нас [укључујући и потенцијалне стваралачке подухвате: мноштво стрелица усмерених ка Простору у Времену] од спољних материјалних (стваралачких) збивања, која се стварно одигравају око мене ⇄ тебе ⇄ нас, што се може потврдити и са пет основних људских чула. За више информација, које би вам помогле да боље пратите све што ће бити представљено у наредним поглављима везано за концепт "Јуче → Данас → Сутра", прочитајте креативни чланак "Стрела Времена насупрот Мноштва Стрелица Времена".
"Јуче → Данас → Сутра", размотрено и виђено из Перспективе Диалектичког Схватања Времена и Простора
Диалектички сажимајући све претходно речено, веома је важно одмах напоменути да диалектичко схватање времена и простора не негира овај постулат праволинеарног схватања времена исказан као "јуче → данас → сутра". Другим речима, не захтева се изричито одрицање од овог начина исказивања тока и проласка времена (и простора), јер се овај начин схватања и исказивања протока времена (и простора) искључиво одвија у оквиру спољашњег (физичког) Простора у Времену (материја уграђена у прошлости), па стога и не омета и не утиче на функционисање овог диалектичког модела стварности заснованог на диалектичком схватању времена и простора. Другим речима, ова два схватања времена и простора су заснована на различитим методолошким основама, и стога имају потпуно различите сврхе примене. На пример, праволинеарни концепт времена заснива се на његовом хронолошком току, што је изражено и фразом "Јуче → Данас → Сутра". Ова уобичајена фраза се толико дубоко урезала у људски ум и разум да се просто не може избрисати, чак и ако постоје нова открића, спознаје, и сазнања која указују да би се требала изменити или редефинисати. На другој страни, пошто су саставни диалекти диалектичког схватања времена и простора увек упарени, они су погодни за разматрање и испитивање покренутих диа-процеса и насталих диа-промена у времену и простору, као и да објасне и образложе како ове диа-промене настају и шта их проузрокује. Диалектички модел стварности такође баца више светла и на сам процес стварања новог и обновљеног знања. Поред тога, применом његових диалектичких метода убрзава се мукотрпни и дуготрајни процес оживљавања изгубљеног или скривеног знања, као и других сродних апстрактних концепата и тема. Управо из овог разлога, његови диалекти никада нису одвојено разматрани један од другог, или као такви кориштени, што није (увек) случај са праволинеарним поимањем простора и времена.
Да подсетим, за разлику од Времена у Простору (будућност укукуљена у духу: Сад и Тамо), ови догађаји који се одвијају унутар Простора у Времену (Овде и Сада) су запазиви са пет основних људских чула, због чега би се могло рећи да је Простор у Времену диалектичка реинтерпретација физичког универзума на једном квалитативно вишем стадијуму развоја Времена у Простору, унутар разматраног опсега обухваћеног времена диа простор. У осталим схватањима простора (и времена), простор се посматра као засебна целина, чији физички обухват је ограничен са три димензије материје (дужина, ширина, висина). Дефинисан као такав, физички универзум односно царство материје је уједно и креативна арена за тестирање или примену (физичких) модела реалности заснованих на другим (недиалектичким) концептима простора и времена. Као што ће бити показано касније, праволинеарно схватање протока времена у смислу "Јуче → Данас → Сутра", виђено из методолошке перспективе диалектичког интерактивног приступа, је у ствари једно упроштено, једнострано, непотпуно, и недоречено, рефлектовање сенке Времена (у Простору). Чак и када се резултирајућа непотпуност и недореченост овог праволинеарног исказивања појма будућност допуни додавањем одредница простора, не мења се неизвесност ни овог спољашњег поимања (имагинарне) будућности: "Сутра [ћу се возати градским аутобусима по Манчестеру]", то јест, ако будеш жив до сутра, стигнеш до свог одредишта, не буду штрајковали возачи аутобуса, успешно обавиш вожњу првим аутобусом, и не предомислиш се, то јест, не промениш свој план, и тако даље.
Унутар овог контејнера праволинеарног схватања времена (садашњост), његов обухват времена је ограничен и сведен на његова три кључна одељка ("данас, сутра, и прекосутра"), јер "јуче" се и онако не може изменити. Другим речима, сва чаролија се дешава унутар овог тродељног контејнера садашњости у смислу њиховог прелажења и трансформисања у једва назируће "јуче → данас → сутра", и тако из дана у дан. Или просто речено у оквиру овог једностраног праволинеарног поимања времена, будућност представљена и сведена на "сутра" се свакодневно инагуира, жртвује, или промовише у "данас" (њеним кратком блеском и одблеском), док се прошлости након овог приношења жртве, инаугурације или унапређења препушта јучерашње "данас". У овом ограниченом црно-белом свету садашњости (контејнеру) изгледа све се врти око добитника и губитника, док сви остали свакодневно чекају своје (судбинско) "сутра" надајући се најбољем или бар да остану (позиционирани) ту где "данас" јесу (преживљавање).
Да би ову методолошку недоследност праволинеарног схватања времена (једностраност) ускладио са стварношћу, овај сам контејнер обухваћене садашњости, као његов главни саставни део, представио са три одељка јер је то у бољем складу са диалектичким начином размишљања и расуђивања. Сврха свега овога је да овај тро-одељни контејнер садашњости лакше усагласим и са три димензије простора, као и да поново активније укључим оне њене актере чији погледи на свет задиру даље у будућност. Другим речима, да њихове видике проширим даље од "сутра" , односно шта ће бити, шта желе да буде, или још боље какву слику стварности хоће да насликају и створе "прекосутра".
Узевши за инспирацију Ајнштајнов четверодимензионални модел стварности, пошто је његова примена већ широко распрострањена, ово се даље може свести на три димензије времена, или још конкретније на три одељка контејнера садашњости, где је физички универзум четврта димензија овог (поједностављеног) модела физичке реалности. Укратко, то зависи од потреба, односно од предмета који се разматра, јер на пример, три димензије простора само када се разматрају (стваралачки) заједно чине комплетну целину (тродимензионални простор). Овде је важно напоменути, да овај контејнер садашњости у сагласју са доминантним црно белим (двополарним) погледима на свет треба само два одељка ("данас и сутра" ) за своје двополарно функционисање. Или у крајњем случају само одељак "данас", за овај типични завршни (бинарни) начин функционисања концепта "јуче → данас → сутра", као језгра праволинеарног схватања времена (садашњост), које је у центру пажње овог креативног чланка.
Иако се чини да се дани унутар ове свакодневнице пребрзо смењују, то није ништа у поређењу са брзином одвијања догађаја на (светским) финансијским тржиштима, где се "дан" своди на нано-секунду, а самим тим и брзина одвијања претходно поменутих дневних догађаја. Међутим, за неке актере финансијских тржишта, жељне "брзих" добитака или "брзе" надокнаде губитака, и ово трајање 'дана' је преспоро, па га настоје додатно убрзати користећи најновија (и још новија) технолошка достигнућа. На другој страни, ништа се суштински не мења ни током спровођења краткорочних, средњорочних, и дугорочних планова или политичких мандата, где се "дан" мери годином или годинама. Али и ово продужење трајања "дана" је за већину ових актера прекратко, да би спровели обећано, или остварили зацртане или жељене циљеве. Штавише, ни још даље успоравање или продуживање трајања "дана" унутар овог начина испољавања праволинеарног схватања времена, претварајући га у деценије, стољећа или миленија ништа суштински не мења, нити утиче на начин функционисања ових устаљених, претходно наведених процедура и церемонија. Другим речима, све ово нити суштински мења ишта нити утиче на догађаје који се одвијају унутар овог тро-одељног (или дво-одељног или једно-одељног) контејнера обухваћеног интервала времена (садашњост) и одговарајућег простора (физичког универзума).
Нова Открића и Сазнања у оквиру Праволинеарног Схватања Времена и Простора
Након свега претходно стваралачки размотреног, могло би се рећи да сви суштински догађаји у оквиру праволинеарног схватања простора и времена, како у смислу прошлости тако и (ове замишљене) будућности, у ствари извиру и дешавају се у овом проширеном општем медијуму праволинеарног схватања времена и простора (садашњост), екстерно исказано као јуче → данас → сутра. Укратко, све се групише, прегрупише, и додатно руљише унутар ова три (1 или 2) кључна одељка садашњости. Сврха свега овога је лакше владање и управљање (подређеним) групама и масама, што је уједно и суштина свих нациократских друштвених поредака, односно нациократизма уопштено говорећи. То се извршава прилагођавањем друштвеног организовања свакодневници одговарајућим филтрирањем, усклађивањен или манипулирањем дешавањима унутар овог контејнера садашњости.
Праволинеарно схватање простора и времена настало је емоционалним одражавањем и менталним утискивањем трагова кретања људи кроз овај праволинеарни физички простор и време у њихов разум диа ум, онако како су њихова запажања ових спољашних догађаја била осећана и доживљавана са пет основних чула. Другим речима, првобитна људска бића током њихове свакодневне борбе за опстанак, без обзира да ли су се кретала напред - назад, лево-десно, или обрнуто, увек су имала утисак, као и били приморани да се сво време крећу напред кроз овај (немилосрдни) физички простор, да би преживели и дочекали следећи дан. Овај начин испољавања сутра, сутра, сутра... (будућност) је била њихова главна преокупација и мото током њихове свакодневне борбе за преживљавање и опстанак. Чак и данас у ово доба владавине Информационих Технологија и Комуникација, за многе житеље ове плаве планете је то и даље њихов главни мото и преокупација док се боре да преживе од примљене плате до наредне плате, или од оброка до наредног оброка. Другим речима, током ове свакодневне борбе за опстанак, њима није неопходна ревизија овог примарног поимања времена и простора који је дубоко утиснут у њихов разум и ум. Сходно томе, нису им потребни ни нови, напреднији начини схватања (упаренога) времена и простора, јер се просто нема ни времена ни простора за овај безпотребни луксуз.
(Прaвo)линeaрни Kрeaтивни Рaдни Oквир зa Oрјeнтaцију у Врeмeну И Прoстoру, виђено из диалектичке Перспективе
Иако никада нисам много размишљао о томе шта се заправо дешава унутар овог контејнера садашњости, а поготову како праволинеарно схватање времена и простора функционише у стварности, био сам већ упознат са свим што је претходно описано, објашњено и детаљно образложено. Као прво свако од нас живи у неком виду испољавања овог контејнера садашњости (свакодневног модела физичке реалности), јер је то саставни део животне (нациократске) стварности. Осим тога, у мом креативном чланку "Стрела Времена наспрам Мноштва Стрелица Времена", користио сам основне идеје диалектичког схватања времена и простора да оспорим ваљаност и исправност праволинијске интерпретације тока времена као Стреле Времена (прошлост → садашњост → будућност). Оно што ме је изненадило током разматрања концепта "Јуче → Данас → Сутра", након дубљег увида у овај диалектички садржај, јесте откриће постојања једне скривене структуре изворног (паралелног) праволинеарног тока времена (и простора). Врхунац овог открића је била спознаја и сазнање да ово додатно подрива ваљаност и исправност праволинијске концепције тока времена као "Стреле Времена". Као резултат тога, ово има потенцијал да промени саму суштину досадашњег, опште прихваћеног разумевања праволинијског тока времена и простора (прошлост → садашњост → будућност). Да ли сте то већ запазили? Ако нисте, усмерите пажњу на шири контекст догађаја около овог контејнера (садашњост), а затим диалектички сажмите то сагледавши суштину ових изворних збивања. И тек тада приметићете да се овај изворни ток праволинеарног времена не креће у смеру казаљке на сату као "Стрела Времена" (прошлост → садашњост → будућност) него у супротном смеру: прошлост ← садашњост ← будућност.
Да би се избегла прерана еуфорија, нисам то одмах представио као "будућност → садашњост → прошлост", и тиме редефинисао уобичајено поимање праволинеарног времена (и простора). Овај креатор од знања је аутор диалектичког схватања времена и простора, као и диалектичког методолошког приступа, чије главно правило је не доносити пребрзе или преране закључке. У складу са представљеним диалектичким моделом стварности неопходно је сваки диалектички садржај разматрати из свих углова (филозофије, науке, културе, и уметности) користећи његове диалектичке методе, методолошке процедуре, и одговарајуће технике. Укратко, све то треба стваралачки размотрити и свести у пуном сагласју са диалектичким интерактивним приступом користећи диалектички метод у смислу диалектичког упаривања и сажимања мноштва (новонасталих) теза, антитеза, синтеза диа обновљене тезе, антитезе, и синтезе, све док се не постигне привремени закључак разматраног времена и обухваћеног простора. Или исказано на други начин, треба дозволити или дати шансу и другима да тај привремени закључак оспоре, па тиме и могућност да га промене са новим привременим закључком новосазрелог времена и простора подржаним јаким аргументима (пожељно неоспоривим у том диапазону обухваћеног времена и простора, али не у смислу било ког начина испољавања апсолутне истине).
После овог (методолошког) удаљавања (дигресије) од започетог разматрања дешавања у овом контејнеру садашњости, прави је тренутак да наставим са започетим разматрањем овог диа-садржаја у складу са претходно наглашеним методолошким приступом. Након жртвовања, инаугурације, или промовисања "сутра" у ново "данас", и јучерашњег прекосутра у ново "сутра", као и по аутоматизму трансформисања свих осталих дана иза њега, који су обухваћени овим концептом (имагинарне) будућности, врата овог контејнера (садашњост) се затварају сваки пут након ове "свакодневне" церемоније. Другим речима, сви остали "дани" будућности, односно ова спољашња (имагинарна) будућност се аутоматски улива у, или попуњава одељак резервисан за "сутра" после сваког поновног отварања врата овог контејнера (садашњости). Ако неко ово наведено оспорава са антитезом да је са "данима" будућности или са овом замишљеном будућношћу лако шпекулисати и манипулисати, то није случај и са "данима" прошлости или (блиском) прошлошћу, јер се и унутар ње одвијају исти диа-процеси, али у супротном смеру. Наиме, прошлост се такође сваки пута све више неповратно удаљава од (овог контејнера) садашњости (прошлост ← садашњост), јер се и јучерашње јуче, као и сви остали дани прошлости аутоматски прилагођавају овим новонасталим диа-променама унутар овог чаробног контејнера обухваћене садашњости.
Као резиме, чак и ако се успе оспорити овај ток (замишљене спољашње) будућности у правцу контејнера садашњост, дошло је до промене овог уобичајеног праволинеарног поимања времена (прошлост ← садашњост → будућност). Укратко, праволинеарно схватање времена и простора би у том случају било представљено као лево и десно кретање од (овог контејнера) садашњости (центар). Нарочито због тога, јер би овај начин тока времена и схватања простора (лево ← центар → десно) био само једно ревидирано испољавање праволинеарног схватања времена (прошлост ← садашњост → будућност), без већих суштинских промена. На основу онога што нас историја учи, није тешко замислити да би и овај ревидирани линеарни ток времена (и простора) могао бити утиснут у људски разум диа ум, или просто лингвистички наметнут. Укратко, слично томе користећи ову аналогију, свако ко је одрастао у семитском културном окружењу, где се чита и пише с десна на лево ("прошлост ←"), може се без већих проблема прилагодити читању и писању с лева на десно ("→ будућност"), и обратно. Поред тога, ово такође доказује да сваки модел реалности, неки боље а неки лошије, само одражава и осликава истинска дешавања у стварности разматрајући и сагледавајући ове догађаје из сопствене методолошке перспективе.
Праволинеарно Схватање Времена и Простора виђено из диалектичке Перспективе с посебним освртом на Концепт Стреле Времена
Упркос свему претходно реченом, овом ствараоцу од знања није промакло незапажено ово изворно, праисконско представљање праволинеарног тока времена у смислу "прошлост ← садашњост ← будућност" односно преведено као "будућност → садашњост → прошлост" у смислу читања с лева на десно овог праволинеаризованог тока одвијања догађаја. Пре свега, то је био главни разлог и мотивација за разматрање ове теме као резултат примедби критичара диалектичког схватања времена и простора. Да подсетим, они су ову диалектичку концепцију времена и простора крајње упростили, свели, и исказали је као сутра → данас → јуче, што је иницирало писање овог креативног чланка. То што су овај диалектички садржај видели на погрешном месту, или с брда с дола извртањем чињеница, је карактеристично за већину учесника и судионика нациократског друштвеног универзума. Занемарујући све ово, време се унутар овог магичног контејнера садашњости трансформише и испољава његовим нејасним одблеском и кратким блеском у смислу "јуче → данас → сутра". Или прецизније речено, ово скоро неприметно испољавање "јуче → данас → сутра" је последица (неминовног) сусрета "данас и сутра", настало једва видљивим одблеском овог сусрета у правцу прошлости и кратким блеском будућности у садашњости (новом "данас") пре него што нестане у овој монотонији бесконачног понављања, трансформисања, и обнављања "дана" ове спољашње, имагинарне, и беживотне будућности. Након гашења овог муњевитог одблеска и блеска бурних дешавања који су се одиграли унутар ове чаробњачке кутије садашњости, све се поново стишава, смирује, и консолидује тоњењем и уклапањем овог сада већ јасно искристалисаног "Јуче ← Данас ← Сутра" у природни ток ове изворне линије времена ("прошлост ← садашњост ← будућност"). Оно што ме је такође изненадило јесте спознаја да и чуло вида функционише на овај претходно описани праволинијски начин, што сам такође детаљно објаснио у поглављу креативног чланка: "Улога Чула Вида у Настанку Концепта Стреле Времена". Наиме, чуло вида је у стању да реагује само на одбијање (← рефлексију) светлости (⇄), као и да га посматра и региструје као такво, док претходна, почетна или оригинална путања светлосног зрака (→) остаје ван домашаја људског чула вида. Да ли је ово случајност или опште правило где се све примећује са закашњењем, па се стога често окреће наглавачке односно наопачке? И онда као такво једнострано, нецеловито, недовршено и непотпуно посматрање се после обраде у људском уму (лажно) представља у смислу да управо тако функционишу свет и (апстрактна и неуочљива) стварност око нас.
С друге стране, овај изворни праволинеарни ток времена (и простора) изгледа да на макро нивоу (физичког универзума) протиче као река, точак, или спирала времена у смислу "будућност → садашњост → прошлост". Или бар ток времена без присуства интелекта у њему, који се у друштвеном универзуму у сталном настајању и развоју "свакодневно" ревидира и преусмерава. Овај већ разрађени концепт је познат као судар и сукоб између природе, с једне стране, и културе односно развоја друштва и настале цивилизације, с друге стране, чије последице су видљиве свуда око нас. Али вратимо се овом прилагођеном изворном праволинеарном току времена и простора читајући га с лева на десно ("будућност → садашњост → прошлост"). Ако пажљиво размотримо дешавања у макро-космосу, а у првом реду збивања у сунчевом систему, јер је то сваком од нас много ближе, приметићемо да Сунце након свог формирања, виђено из ове упроштене праволинеарне перспективе, прати овај изворни ток времена. Другим речима, Сунце следи ову замишљену изворну путању, док иде ка наредном стадијуму свог развоја (црвени џин), па и током умирања у смислу његовог трансформисања у белог патуљка, који ће потом наставити крајње успорено да ишчезава. Имај на уму да у диалектичком схватању времена и простора, ове фазе животног циклуса Сунца, и развоја догађаја у њему, представљају инициране диа-процесе праћене одговарајућим (постепеним) диа-променама, које се (екстерно) испољавају као њихово прелажење, трансформација, и метаморфоза из једног диалектичког стања у друго. С друге стране, праволинеарно схватање простора и времена све ово наведено упроштава путем свођења овог сложеног диалектичког садржаја у смислу праволинеарног приказивања основних одлика и исхода ових догађаја, као што је то, на пример, Стрела Времена. Другим речима, модел физичке реалности, заснован на три (конкретне) димензије материје (као простор изван нас) и (на такође спољашњем) праволинеарном схватању времена, нема одговарајући методолошки механизам и метод да изрази ове покренуте диа-процесе, као и настале диа-промене (стања), узроковане њима.
Meтoдoлoшкo Сaoбрaжaвaњe ДИА Пoимaњe (Прaвo) линeaрнoгa Прoстoрa и Врeмeнa, KAO НEШТO ИЗВAН НAС, или око нас, али не и унутар мене ⇄ тебе ⇄ нас
Укратко, унутар овог модела физичке реалности, нема места ни за шта што је апстрактно, унутарње скривено, или незапазиво с пет основних чула. Из овог разлога, све ово мора бити преведено и физички изражено у неком спољашњем (опипљивом или конкретном) виду испољавања материје. Као коначни резултат овог праволинеарног начина мишљења (праволинеаризовања), сви ови (кључни) догађаји, виђено из ове методолошке перспективе, се своде на два пола ове (замишљене) линије (настанак или рађање Сунца и његово нестајање или умирање), која се потом супростављају један другом у смислу bipolarnog (или - или) начина размишљања. Виђено из ове праволинеарне методолошке перспективе, иако овај прилагођени изворни ток времена ("будућност → садашњост → прошлост") важи и за нас, изгледа да људи затворени у овом "Титанику" (контејнеру садашњости) пливају сво време узводно ове изворне реке, точка, или спирале времена ("прошлост ← садашњост ← будућност") у смислу "прошлост → садашњост → будућност (концепт Стреле Времена). Као да на овај начин покушавају да избегну да их ова изворна осека праволинеарног схватања прошлости не одвуче и усиса ("прошлост ← садашњост") односно да их ове изворне раље смрти не усисају и прогутају. Управо овај осећај преовладава гледајући астронауте на ТВ-ју причвршћене ужетом за "Интернационалну Свемирску Станицу" док је поправљају или обављају научне експерименте, у условима и амбијенту где нема ни горе ни доле. Укратко, видим само провалију свуда око њих, као праисконско испољавање ове изворне прошлости (и безваздушног простора), која их покушава да одвуче или усиса.
Да ли ово значи да постоје две линије тока времена, виђено из перспективе овог (праволинеарног) методолошког приступа (које се паралелно одвијају, иако у супротним смеровима)? Или исказано другачије, да ли ове две линије времена представљају једно упроштено праволинеарно приказивање и свођење диалектичког схватања времена и простора у смислу уобичајеног двополарног диа бинарног начина мишљења? Обрати пажњу да је једна од њих природна (изворна) линија времена, док је друга (друштвена) временска линија, која настаје ревизијом односно пребрисавањем (писањем преко) ове изворне линије у контејнеру садашњости, крећући се као зрачак светлости кроз танку нит ове имагинарне (спољашње) будућности. Или је можда ову линију времена исковало ово узводно пливање рефлектовањем и утискивањем доживљенога у људски разум диа ум (интелект)? Да ли се можда ови пливачи, пливајући узводно овде на Земљи припремају и тренирају за велику бежанију или бекство од онога што неминовно следи и очекује их, ако остану до самог краја овде на Земљи? У сваком случају, ово изворно, природно поимање праволинеарног тока времена и простора ("будућност → садашњост → прошлост"), поготову ако се одвија у смислу спирале времена и простора, је најприближније диалектичком схватању времена и простора. Наравно, под условом да се ова изворна линија времена прикаже вертикално, односно да се ово спољашње приказивање будућности прикрије њеним симболичким усађивањем у унутрашњост Земље. На крају крајева, зар није и ова спољашња будућност за разлику од прошлости, невидљива, неизвесна, и имагинарна? На тај начин се аутентичније представља ово скривено (унутарње) Време у Простору, као и тајанствени диа-процеси, који се одвијају унутар овог апстрактног концепта и диалекта диалектичног схватања времена и простора.
Упркос свему томе, овде треба нагласити да и у случају када се мноштво (унутарњих) невидљивих стрелица Времена у Простору испољи у спољашњем Простору у Времену, кључни актери успостављеног нациократског поредка могу све то управо у овом магичном контејнеру садашњости прегруписати и трансформисати, односно преобликовати то како би се уклопило у ово типично испољавање стреле времена (прошлост → садашњост → будућност). Другим речима, могло би се рећи да су они ти који у сваком нациократском испољавању стварности обликују, преобликују, и преусмеравају ток времена, као и дешавања унутар обухваћеног простора (простим померањем перле на бројаници). Имај при томе на уму, да су сви спољашњи субјекти, објекти и догађаји који се могу запазити и са пет основних чула окружени са прошлошћу у овом једностраном праволинеарном смислу разумевања времена односно са материјом уграђеном у прошлости, исказано у диалектичком схватању спољашњег Простора у Времену. Невоља са сваким исказивањем линеарног начина мишљења, а поготову праволинијског је да линија има два краја. Као резултат тога, свака прича или препричавање истог догађаја или дешавања унутар овог начина размишљања, а самим тим и схватања времена и простора, има најмање две верзије. На пример, све претходно исказано се може оспорити у смислу да садашњост (данас) не бежи него просто одбацује и гура истрошено "данас" у прошлост, користећи накупљену енергију током тог дана да прогута (ново) "сутра", и тако сваког наредног "дана". Али ни ова нова прича не мења суштину ове две линије праволинеарног схватања времена и простора. Овде такође треба узети у обзир да неки народи, а поготову древне и изворне етничке групе и заједнице доживљавају време и простор на потпуно другачији начин од овог (уобичајеног) тока времена и простора.
Диалектички, Апстрактни, и Универзални Геном, као Општи Оквир за Деловање Четири Симболичка Елемента
Платонова Животно-Витална Четверо-Троугласта Звезда, као Креативни Исход Деловања Три Основна Диалектичка Принципа, Аспекта, Својства и Испољавања Времена у Простору, у Времену ДИА Простор
Овај Темељни План, заснован на Четири Апстрактна Елемента ове Четверо-Троугласте Звезде је овековечен са градњом Кеопсове Пирамиде у Египту
Овде се намеће питање, како су ове две временске линије функционисале док се живот није појавио на Земљи? Пре свега, ово се односи на другу ревидирану временску линију (стрелу времена). Укратко речено, Сунце је тада такође излазило и залазило, звезде су сијале на небу, док је вакум од памтивека постојао. И што је најважније с диалектичког становишта виђено, четири елемента (ватра, земља, вода, ваздух) су такође и тада својом диалектичком међуигром обликовали и преобликовали овај простор и време. На пример, иако стеновито брдо изгледа на први поглед чврсто, тихим деловањем четири елемента се оно обликује и преобликује и без деловања силних тектонских активности, као што су то вулкани и земљотреси. Имај на уму да и (најмањи) одрон земљишта, чак и када није резултат спољашњег утицаја ова четири елемента, (дубоко) у Земљи се такође одвијају њихови тихи (споља невидљиви) диа-процеси (Времена у Простору: Сад и Тамо). Као резултат ових унутарњих и спољашних активности, камен с једног краја Земље може завршити своје путовање на сасвим другом крају Земље, без утицаја или учешћа (физичког) интелекта ("мозга"). Другим речима, усмерене стрелице Будућности скривене у Духу (Сад и Тамо) стрпљиво чекају да се испоље у Простору у Времену (Овде и Сада), када се испуне сви неопходни услови за њихово видљиво спољно деловање и испољавање. Као резултат свега овога претходно наведеног, и диалектичке промене у контејнеру садашњости ("Јуче → Данас → Сутра") се и без присуства (људског) интелекта одвијају, а самим тим се обавља и ревизија ове изворне, природне линије времена. Или исказано на други начин, четири древна елемента диалектичком међуигром мноштва њихових триада диа један диалект (3 диа 1, настављају да) обликују и преобликују ову стварност на свим њеним нивоима испољавања.
Као сажетак, у пуном сагласју са "Три Основна Диалектичка Принципа, Аспекта, Својства и Испољавања Времена у Простору, у Времену ДИА Простор", четири апстрактна (симболичка) елемента сликају и пресликавају односно стварају и умножавају (безбројне) Темељне Скице Пирамиде (Четверо-Троугласте Звезде). Свака ова апстрактна Темељна Скица Четверо-Троугласте Звезде (ових пирамида у настајању), следећи скривено уграђена упуства, се уграђује као конкретни сегмент ове (започете) стваралачке пирамиде (диалектичког схватања времена и простора). Укратко речено, ова апстрактна Темељна Скица Пирамиде испољава се као диа-процес (промене) у неком конкретном виду Материје уграђене у Прошлости (Простор у Времену) у сврху окончања започетог диа-процеса обликовања, преобликовања, и стварања (неке) целине односно довршавања изградње започете пирамиде у физичком смислу. Или исказано на други начин, из (вакума) темељног плана (тлоцрта) ове диалектичке пирамиде (Време у Простору) се поново искристалише одговарајуће испољавање ова четири апстрактна елемента. На основу њихове констелације у датом моменту ће се одговорити пригодним начином испољавања Простора у Времену на сваки проблем или изазов (ново) насталог сценарија у времену диа одговарајућу ситуацију у простору. Ово такође укључује и њихово произвољно деловање у безизлазним ситуацијама или пат позицијама.
Апстрактни Универзални Геном
(у Замишљеном Стању Мировања):
Jeдинствo и Нaпрeгнутoст Диaлeктичких Тeнзијa у Врeмeну ДИA Прoстoр
ДИА
Чeтири Примaрнe диа Прoтo Пaрaдигмaтскe Meтoдoлoшкe Прeтпoстaвкe Диaлeктичкoг Интeрaктивнoг Приступa
Из овог произилази, да диалектичка међуигра ова четири апстрактна елемента (Темељне Скице Пирамиде Времена диа Простор) заправо представља (апстрактни) универзални "ДНК диа РНК геном" овог грандиозног мастер плана, који је диалектички уграђен не само у све ово што постоји него ће се пресликати и уградити и у све оно што ће (тек) да настане. Укратко, овај (апстрактни) универзални „геном“, који служи као општи оквир за деловање четири симболичка елемента, унапред је уграђен у свако конкретно испољавање овог грандиозног (Божјег) мастер плана (у оквиру диалектичког схватања времена и простора). На пример, овај крајње апстрактни, пре-уграђени универзални "геном" је испољен и уграђен у ДНК и РНК геном живих ћелија (аденин ↔ тиамин и гуанин ↔ цитозин), који садржи сва упутства за њихово формирање, делење (умножавање) и много тога другог у живом организму, али и свега неживог физички испољавајући се као четири физичке силе (гравитациона сила, електро-магнетска сила, слаба нуклеарна сила и јака нуклеарна сила). Укратко, настанак и умирање звезда, галаксија, па и универзума следе ова скривена (унапред уграђена) упуства.
За више информације везано за фунционисање четири апстрактна (симболичка) елемента отворите веб страницу "Диалектички Интерактивни Приступ: Три Основна Диалектичка Принципа, Аспекта, Својства и Испољавања Времена у Простору, у Времену ДИА Простор", и потом усмерите своју пажњу на графичку илустрацију овог Примарног Диалектичког Циклуса односно Диалектичког, Апстрактног, и Универзалног Генома, који је приказан на самом почетку овог креативног чланка. Надам се да ће вам ове живописне слике рећи много више него свако (додатно и) беспотребно трошење речи. Ово такође показује да испољавање интелекта помоћу (физички мерљивог) исказивања основних аспеката интелигенције није условљено постојањем мозга у буквалном смислу овог појма. На пример, биљка или дрво иако нема ни мозга ни развијен нервни систем има "менталне" (емотивно емоционалне) способности да учи (из стеченог искуства), да (здраво-разумно) резонује, и решава настале проблеме и животне изазове, укључујући и прилагођавање (ново) насталим променама у окружењу. Као резултат свега овога претходно реченог, диалектички процеси промена, укључујући и одговарајуће менталне процесе, би се несметано одвијали у (физичком) универзуму, на пример, у сунчевом систему, и без присуства (људског) интелекта.
(Прaвo)линeaрни Kрeaтивни Oквир зa Oрјeнтaцију у Врeмeну и Прoстoру
НАСПРАМ
Диaлeктички Kрeaтивни Oквир зa Oрјeнтaцију у Времену диа Простор
Ово дубље разматрање начина функционисања и испољавања универзалног интелекта је веома важно, јер сам често био суочаван и са питањем: "Како диалектичко схватање времена и простора, засновано на индивидуалном начину размишљања и расуђивања, функционише када нема ниједног човека"? У првом реду, ово питање се односи на функционисање кључног диалекта и концепта Диалектичког Медијума Времена (емотивно емоционално присуство диа физичку присутност човека) и Простора (његов разум диа ум). Другим речима, да ли ће то одсуство човека и његовог интелекта бити представљено сликовито као физичке и интелектуалне празнине (шупљине), или прецизније речено, као напуштени простор због одсуства емотивно емоционалног присуства диа физичке присутности у графичкој илустрацији овог диалектичког схватања времена и простора. Као резиме, сва ова и слична питања и дилеме су резултат праволинеарног схватања простора и времена, одвојено и) као нешто изван нас примењено, што је засновано на начину расуђивања и логици широко распрострањеног концепта сраслог духа и разума.
Успут речено, и процес фотосинтезе се може симболички изразити диалектичком међуигром ова четири древна елемента: сунце (ватра), течност обогаћена минералима (вода), угљен диоксид (ваздух), и храњиве супстанце (земља), чиме се стварају предуслови за несметано одвијање живота овде на Земљи, уопштено говорећи. Овај диалектички квартет се може даље свести и конкретизовати у смислу диалектичке тријаде (3) као сунчеви зраци (ватра), течност обогаћена храњивим супстанцама и минералима (вода), угљен диоксид (ваздух), који се одвија на плодном тлу (1: земља), или одговарајућој плодној (воденој, ваздушној, ватреној) подлози, зависно од предмета који се стваралачки разматра, и тако даље са још више детаља овог кључног биохемијског диа-процеса. Имај на уму да цела биосфера зависи од фотосинтезе за производњу хране, кисеоника, фосилизованих фотосинтетских горива за производњу енергије и још много тога. Све ово показује да је и највећи Стваралац Знања (од свих нас) користио овај диалектички, стваралачко интерактивни приступ у садејству са интерактивно стваралачким методом током Његовог седмоетапног методолошког поступка и примене одговарајућих техника. Концепт етапе је у овом контексту изражен и испољен као Божије трајање "дана". При том је користио своје стечено искуство, знање, као и стечену мудрост током диалектичког синтетизовања ове безбројности покренутих диа-процеса и проузрокованих диа-промена. Обриси и одјеци овог начина испољавања Диалектичког Интерактивног Приступа и Његових примењених метода су били такође забележени у скривеном (изгубљеном) знању, од чега је само његов методолошки део обелодањен од стране овог креатора од знања.
Уздизaњe ДИА Прoсвeћивaњe прoстo(раз)умнoг Бићa у Врeмeну ДИА Прoстoр
Било како било, све ово додатно потврђује да свако једнострано описивање, објашњење или тумачење ових крајње сложених диа-процеса и насталих диа-промена (стања), који се одвијају у стварности, отвара могућност за разне врсте шпекулисања и манипулисања овог сложеног диалектичког садржаја, као што је то било претходно већ истакнуто и наглашено, а у претходним пасусима и поглављима показано и доказано. У првом реду се то односи на шпекулисања и манипулисања времена, јер је време далеко апстрактнији концепт у односу на далеко конкретнија испољавања простора. Из овог разлога, креативни исходи или искази као последица ове испољене једностраности, непотпуности и недоречености су често у животној стварности, исковани или просто исфабриковани у људском (простом) разуму и уму. Или осмишљени и наметнути од стране кључних актера, као што ће то бити показано у следећем поглављу овог креативног чланка. Из овог разлога, људски умови чији начин размишљања и резоновања је заснован на постулатима простог разума током тумачења ових веома сложених догађаја стварности, одражених кроз призму њихових модела материјалне реалности, не само да су физички одвојени него су и физички искључени из њих. Као последица овог начина тумачења простора као нечега изван нас, они настављају да износе њихове мисли и закључке о дешавањима унутар ове вештачки конструисане (физичке) стварности, као да нису свесни ове просторне и временске удаљености која их заправо раздваја од ње. Резултат ове временске и просторне одвојености је да се сва дешавања унутар ових модела (физичке) реалности доживљавају, тумаче, и представљају (као нешто изван нас) са мањим, већим или знатним закашњењем у односу на стварна (временска) збивања.
Кључни Актери као Реформатори Календара и Скраћивања Линије Времена
Један поучни, и не тако давни пример хронолошке не веродостојности Линије Времена, а тиме и будућег (хронолошког) следа догађања у овим спољним пространствима захваћеног времена и простора су последице примене грегоријанског календара. Укратко, на основу тадашњих достигнућима средњовековне науке извршена је реформа јулијанског календара. Да подсетим, јулијански календар је настао као резултат календарске реформе старог римског календара, коју је спровео Гај Јулио Цезар 46-45 П.Х. (п.н.е). Последице ове јулианске реформе су биле још драматичније него ова грегоријанска реформа. На пример, 46. П.Х. (п.н.е) је трајала 446 дана, али то је већ давно избрисано из сећања људи. Овде је важно напоменути да сврха овог излагања није критиковање јулианске и грегорианске календарске реформе нити кључних актера ових обухваћених времена и простора, него да се још једном покаже да је праволинеарно схватање времена и простора осмишљено, ковано, и исковано у људском разуму. Из овог разлога, његов ток и проток може се лако мењати и исправљати, како путем административних уредби тако и указа од стране кључних актера. Укратко, папа Гргур XIII, као кључни актер тога доба, је померио унапред тренутни датум за 10 дана, односно четвртак, 4. октобар 1582. пратио је петак, 15. октобар 1582. Циљ ове реформе је био да се јулиански календар усклади с тропском годином, јер се један додатни дан акумулира након сваких 128 јулианских година. Као резултат тога, ово доводи до даљег одступања јулианског календара од тропске године.
Овај нови (грегоријански) начин рачунања трајања једне године одступа од тропске године по грегоријанском календару за 0,0003 дана годишње. Ово је занемарива погрешка упорођено са јулианским календаром, јер се по грегоријанском рачунању трајања године један дан вишка јавља тек након више од 3000 година. Тренутно је разлика између јулианског и грегоријанског календара 13 дана, а након 2100-те године увећа ће се на 14 дана. Обрати пажњу да као резултат ове промене у смислу скраћивања хронолошке линије времена, многи нису славили рођендан те године, нити је ико рођен током овог десетодневног периода. На другој страни, бебе рођене само дан раније од примене ове календарске реформе нису биле један дан старе. Ово (математички) није одговарало правом стању, виђено с тачке гледишта мерења протока времена, иако је то суштина овог праволинеарног схватања времена и простора поготову у смислу стварне примене разматраног концепта "Јуче → Данас → Сутра". Другим речима, сви грађани су те године постали календарски (фиктивно) 10 дана старији. Суштина свега овога претходно реченог је да ни они као ни рођене бебе нису остарили и у физиолошком смислу, то јест, стварно, него су само постали старији у квантитативном смислу овог новог начина мерења, рачунања, и изражавања протока времена. На другој страни, бебе рођене 04. 10. су фиктивно остариле, умрли 15. 10. су живели 10 дана дуже, и тако даље.
Све ове праволинеарне промене линије времена су начињене у правцу овог спољашњег (имагинарног) схватања будућности, односно на њен уштрб. У сваком случају, последице овог (фиктивног) убрзавања или скраћивања будућности на рачун (такође фиктивног) продужења трајања прошлости, су биле поравнате већ следеће године, за све оне који су преживели ову бурну годину. Другим речима, 4.10. 1583 наступио је 10 дана раније, него што би то било без ове реформе календара односно без промене односно усклађивања ове линије времена. Све ово показује да се догађања у оквиру ове (хронолошке) линије времена могу лако мењати односно прилагођавати (тренутним) потребама кључног или кључних актера, поготову у смеру овог праволинеарног екстерног разумевања овог замишљеног концепта будућности. Штавише, иако током овог десетодневног периода (времена) није било ни прекјуче, ни јуче, ни данас, ни сутра, ни прекосутра односно ни прошлости ни садашњости ни будућности, то није знатно утицало на даље несметано функционирање овог уобичајеног, праволинеарног схватања тока времена и простора. Из овога произилази да се ова вештачки искована линија времена у људском разуму може скраћивати и продужавати по потреби кључних актера.
Осим тога, важно је нагласити да је време у овом касном средњем веку текло веома споро због недовољно достигнутог степена технолошког развоја. Као резултат тога, последице ове календарске реформе су биле далеко мање него што би то било да је ова реформа спроведена након великих технолошких револуција. На пример, само замисли какве би биле последице такве календарске реформе у ово доба владавине Информационо Комуникацијске Технологије. Као један пример од многобројних других, само покушај замислити труд и ресурсе које би требало уложити у прилагођавање софтвера променама узрокованим таквом или сличном календарском реформом. Као један други контра-пример размотримо (стварну) годину Исусовог рођења. Иако је учењацима и свештенству већ дуго познато да је Исус рођен између 6. п.н.е. и 4. п.н.е., засновано на библијској причи краља Ирода, а не ова грешком примењена година Христовог рођења, не спроводи се одговарајућа календарска реформа. Другим речима, нико није покушао, на пример, током индустријске револуције, а нико не покушава ни сада да промени број година од рођења Христовог. То није само зато што се ради о годинама, а не данима, већ пре свега због нивоа технолошког развоја који је достигнут. Као резултат тога, решавање узрокованих и насталих промена и последица постало је знатно сложеније. Треба узети у обзир да је дубоко укорењен хронолошки ток догађаја у људском уму и разуму забележен и у бројним књигама и уџбеницима.
Примена Диалектичког Модела Реалности у Животној Стварности
Диaлeктички Kрeaтивни Oквир зa Oрјeнтaцију и Навигацију у Диалектичком Схватању Времена и Простора
У овом креативном чланку је било такође показано како се диалектички модел стварности може применити да се попуне недостајуће карике и недоречености праволинеарног схватања времена (и простора). При том су кориштене методе диалектичког интерактивног приступа заснованог на диалектичком схватању времена и простора, што је овековечено и у темељној скици Кеопсове пирамиде. На сличан начин, диалектичко схватање времена и простора попуњава и допуњава и Њутново и Ајнштајново схватање простора и времена, као и оставља место и корисни, здраво разумни оквир и за њихово несметано функционисање, то јест без типичног двополарног размишљања у смислу "Или Ајнштајн или Њутн". Као пример неусклађености праволинеарног схватања времена са стварношћу, обратите пажњу да Стрела Времена (прошлост → садашњост → будућност) не игра као целина никакву активну улогу у претходно разматраним изворним дешавањима, него се (посредно) унутар овог имагинарног (макро) контејнера времена хронолошки бележе односно региструју догађаји, како на индивидуалном тако и на (вишем) друштвеном нивоу, закључно са "до сада → данас" (хронолошка линија времена до "данашњег" дана). С друге стране, "садашњост → будућност" може представљати разне начине (друштвених и индивидуалних) покушаја интервенције, планирања, и других начина утицања на будући ток догађаја у оквиру овог имагинарног дела линије времена да би се смањила неизвесност односно олакшало претходно споменуто пливање узводно. Укратко, овде се ради о управљању са расположивим временом и (индивидуалном) доступношћу, као и још много тога што је већ обухваћено, на пример, у апликацији "Google календар". Овај вид (активног) утицаја на ток будућности (кроз исказане намере), кључни актери са својим проактивним деловањем и резултирајућом намереношћу могу не само покушати него и преусмерити ток будућих догађаја, па тиме и створити жељену слику стварности ["створити будућност", то јест, претворити је у → садашњост → као и по потреби редефинисати прошлост]. Ако ово не могу спровести на светском нивоу, онда то могу извршити на регионалном, националном, локалном... нивоу, што зависи од испољене стварне снаге и силине овог концепта (све)моћног овоземаљског актера (у спрези са осталим кључним актерима).
Ова хронолошка линија времена ("прошлост → садашњост"), као саставни део опште, уобичајено схваћене линије времена (прошлост → садашњост → будућност: Стрела Времена), може у овом (до сада изложеном) контексту представљати и њен промењиви или измењиви део. На пример, на индивидуалном нивоу вођења личног дневника догађаја или хронике збивања, за разлику од изворне (стварне) хронологије дешавања догађаја (прошлост ← садашњост), се раније написани садржај дневника може касније кориговати у магичном контејнеру садашњости ("јуче → данас → сутра"), и изменити у смислу садашњост → прошлост [да би се из неких разлога прикрили поједини детаљи из прошлости, њен садржај приказао у другачијем светлу од стварног, и томе слично]. Истовремено, будући догађаји изворне линије времена, како за оне пасивне који не воде календар ("не планирају будућност"), тако и за оне који то раде (временска линија), неминовно наступају у смислу "садашњост ← будућност". Али све ово се не сме схватити у буквалном смислу елиминисања све неизвесности, непредвиђених или неочекиваних догађаја, што може покварити сваку до ситних детаља испланирану будућност, па чак њен ток у потпуности изменити. Укратко, последице и за оне који (покушавају да) управљају временом ("будућношћу"), и без ових непредвиђених или неочекиваних догађаја, могу бити значајне, ако се календар редовно не ажурира његовим усклађивањем са новонасталим и измењеним околностима, то јест правовременим интервенисањем у смислу "садашњост → будућност". Поготово, ако се то препусти другој особи укључујући и вештачку интелегенцију (на овом нивоу развоја њеног интелекта) без неке додатне (личне само-) контроле. На пример, као резултат ове неусклађености може стићи неочекивани рачун за авионски лет, резервисани сто у ресторану, резервисану собу у хотелу, и томе слично. Ово важи и случају да си то лично све отказао у стварности, али заборавио си да то "откажеш" односно ажурираш у свом календару предстојећих догађаја.
У сваком случају, свака таква или слична погрешка, или немар уопшено говорећи, такође захтева одвајање додатног времена на решавање насталих последица. Другим речима, ово значи трошење расположиве садашњости ("конкретног данас") у → (ову имагинарну) будућност с циљем диалектичког решавања (променом) новонасталог сценарија у времену и одговарајуће ситуације у простору. Имај на уму да управљање са расположивим временом и (међузависном индивидуалном) доступношћу, као и још много тога захтева овакав вид интервенисања и из других разлога, како непредвиђених тако и непредвидивих разлога. Наравно да се може активирати и одговарајући подсећивач за сваки појединачни догађај у календару, али ни ово не мења чињеницу да се мора утрошити додатно време и на читање ових примљених порука. Све ово и без спомињања могућности да је ниси правовремено уочио сакривену у мноштву сличних обавести, како примљених тако и поново послатих од стране многобројних (осталих испољавања) подсетилаца. Све ово о чему је до сада било речи је довољно компликовано, а да се чак и не помиње могућност да таква обавештења могу стићи у неком неприкладном тренутку. На пример, током провођења интимних тренутака са вољеном особом или вољеним особама. А сада додај свему овоме и могуће последице ако си своју доступност ставио на располагање и другима да могу и они планирати своје расположиво време и управљати властитим доступношћу путем међусобног (вишеструког) усклађивања активности забележених у њиховим календарима, укључујући и додавање нових параметара.
Надам се да сам успео да дочарам ову (скривену) диалектичку међуигру између ове две линије времена (изворне и стреле времена), које изгледа не теку потпуно паралелно једна поред друге односно одвојено једна од друге у смислу типично једностраног, непотпуног, или недореченог праволинеарног поимања времена и простора. При томе да још једном напоменем да свака линија има два краја (исхода), па тиме и најмање две верзије сваке приче. Чини се да ова једностраност, непотпуност, и недореченост овог разумевања времена и (физичког) простора је идеална уметничко културна (креативна) позорница за различите видове испољавања (бескрајног) филозофирања и науковања. Било како било, овај праволинеарни макро контејнер, пун никада до краја прохујалих времена, се "свакодневно" надограђује и продужава са уграђивањем прстенова ове имагинарне (спољашње) будућности (прошлост → садашњост → будућност), заправо (материје уграђене у) прошлости. Штавише, пошто су ови измишљени и измењени догађаји (поготову далеке прошлости) у садејству са регистрованим подацима и информацијама, често недоступни, оскудни или не ваљано забележени у људском сећању, сачуваним писаним изворима и аналима, као и осталим начинима бележења и преношења догађаја (давне) прошлости с поколења на поколење, резултирајући хронолошки редослед догађаја прошлости [праволинеарна хронолошка линија времена] није увек у складу са стварним збивањима (Простора) у Времену односно одговарајућим делом изворне линије времена (прошлост ← садашњост: изворна хронолошка линија времена). У прилог ове тезе говори и с времена на време већ уобичајено поновно прегруписавање и мењање хронолошког следа одвијања догађаја у (давној) прошлости. На пример, овоземаљске историје се такођер мењају и поново пишу и као резултат посљедњих налаза археолошких ископавања или најновијих научних сазнања. Овде треба укључити и могућност манипулисања са прошлошћу од стране кључних актера, како савремених тако и прошлих, јер нациократску историју одувек су писали победници, па из овог разлога, раде и њену ревизију.
Диалектички модел стварности заснован на диалектичком схватању времена и простора међуигром његова четири кључна диалекта и концепта у садејству са диалектичким интерактивним приступом и његовим методама, здраворазумно такође објашњава и образлаже концепт било ког начина испољавања проактивног деловања. Ово обухвата и претходно објашњено и образложено предвиђање будућег тока догађаја, укључујући и његово преусмеравање, концепт стварања будућности, процес настанка и стварања новог знања, и томе слично. Све су ово појмови зујалице који се користе и у постојећим схватањима простора и времена, и на њима заснованим концептима и моделима реалности. Али ови концепти се искључиво спроводе, или се покушавају спровести у оквиру физичког универзума и одговарајућег схватања времена у смислу пословичних генерала после битке. Или исказано на диалектички начин, то се спроводи искључиво у оквиру вањског Простора у Времену (материја већ уграђена у прошлост). У праволинераном схватању времена и простора, диалектички концепт Времена у Простору укључујући и његове саставне диалекте, је екстернализовано и материализивано, и као такво представљено као нешто изван нас. Тек потом се овај отуђени садржај разматра одозго (често додељујућу себи улогу бога или богова), одоздо, искоса, или са (сваке) стране. Насупрот томе, диалектички методолошки приступ посматра време и простор као међусобно повезане и диалектички испреплетене мега-диалекте обликоване диалектичким противречностима, а не као статичне или фиксне целине, које могу функционисати одвојено једна од друге. Диалектичке напетости и контрадикције између ова четири апстрактна елемента се решавају путем њиховог међусобног усклађивања насталим диа-променама стања ових упарених диалеката у смислу прелажења и трансформације квантитативне и квалитативне акумулације Времена у Простору, пожељно у један виши (нови или обновљени) квалитет Простора у Времену. Ово такође може укључити присилне и наметнуте начине решавања насталих конфликата и (новонасталих) проблема, као што је то било показано и у претходном поглављу посвећеном улози коју играју кључни актери као реформатора календара и скраћивања Временске Линије.
На другој страни, ово једнострано, вањско предвиђање будућег тока догађаја у праволинеарном схватању времена (и простора) се претвара у једну јавну позорницу за деловање разних врста прогнозера, видовњака, "гатара", и предказивача будућих догађања у оквиру праволинеарног концепта ове имагинарне будућности. Ово се односи на предказивање будућих дешавања, како на Земљи, тако и коначних исхода скривене међуигре четири древна елемента у њеним дубинама, као и тајанственх диа-процеса који се одвијају у оквиру бескрајњих и непрегледних пространстава свемира. Обратите пажњу да се све ово дешава у спољашњим пространствима Простор-Времена, као и да ови видовњаци не претказују скоро ништа добро за човечанство у целини, него углавном предвиђају разне врсте друштвених и природних катастрофа и катаклизми. Овај креатор од знања би само на ово додао да су они боље од осталих схватили да се живи у једном свету где превладава зло над добром и Добрим, те стога ова (зацртана) путања тока догађаја наставља своје кретање у овом (нежељеном?) правцу. Другим речима, вероватноћа таквих негативних догађања у (далекој) будућности је веома предвидива и претказива. Све ово, а да се и не помиње могућност да поједини кључни актери организовани у разна (тајна) удружења то и злонамерно спроведу у (друштвену) реалност.
У ширем методолошком смислу, све претходно речено, објашњено, и методолошки разрађено доприноси свеобухватнијем разумевању стварности и постојања уопштено узевши, као и смисла и сврхе сопственог постојања у оквиру разматране друштвене заједнице. Као пример и узор (крајње пожељне) сврхе сопственог постојања насупрот уобичајеног потцењивања улоге и стваралачког деловања појединца, сва највећа открића, изуми, стваралачки пробоји и даљи продори кроз овај отворени прозор у до тада непозната пространства (скривеног) знања, су остварени од стране великих индивидуалаца као изумитеља, стваралаца или просветитеља ума и разума унутар одговарајуће епохе времена и обухваћеног простора. Али осим ових изузетних стваралачких подухвата и подвига, свако то чини са сваким успешним спровођењен своје сопствене стрелице времена, доприносећи тиме променама ове стварности, ма колико се то некоме чинило мало или занемариво. При томе свако од нас поступа на основу властитог, групног, или руљански наметнутог начина разликовања Добра од зла, што је заправо главни (неусаглашени) камен спотицања унутар сваког нациократски успостављеног друштвеног система.
Нажалост, у свим нациократским друштвеним окружењима овај неусаглашени начин разликовања Добра од зла је не само главни камен спотицања него и предмет јалових дискусија, управо због преовладајућег групног диа руљанског начина мишљења и размишљања у чије су темеље уграђени овај црно бели (био)чип и одговарајући процесор (простог разума). Да напоменем, сваки вид испољавања нациократизма због недовољно развијеног степена развоја свести његових житеља [а поготову владајуће нациократске елите, која због одсуства гриже савести и покајања человекољубивог унутарњег бића, током доношења (свих кључних) одлука] увек фаворизује зло на уштрб добра, па тиме и добрих особа, виђено из перспективе претходно поменутог человекољубивог, индивидуално стваралачког начина мишљења и размишљања. Као резултат тога, многи (велики и заслужни) појединци су, током свог живота и креативног деловања, били гурнути на маргине друштвених збивања, или чак на само дно друштвене лествице, применом ових наопаких нациократских критеријума за разликовање добра (исправног) од зла (погрешног). При томе, владајућа нациократска елита је покушавала да их преубеди у неисправност њихових погледа на свет, да префарбају своје упадљиво и штрчеће руно бојом нациократске елите, да промене своје ставове, или да просто речено престану са својим штетним стваралачким деловањем по њиховом мишљењу за друштво као целину. Другим речима, они избегавају да отворено кажу да је то на штету њихових дубоко усађених нациократских, себичних интереса, него радије да је новостворено знање непримењиво или бескорисно, идући тако далеко да су покушавали да их убеде да они у ствари не знају ништа.
Завршне Мисли
Један од разлога за развој диалектичког модела стварности је био да се створе предуслови за проналажење и отварање скривених врата која воде у бескрајна унутарња пространства овог универзума у малом (Време у Простору). Или конкретније речено, са отварањем ових врата могу се предузимати креативна путовања с циљем стварања новога, обновљенога или поново оживљенога знања. Или ако ништа друго, онда за стицање нових искустава и на њима заснованих спознаја и сазнања (креативна позорница за тренирање будућих стваралаца знања). На овај начин стварају се предуслови да се догађања у друштвеном универзуму размотре и преиспитају из ове унутарње перспективе (Диалектичког Медиума Времена и Простора) користећи пригодне диалектичке методе и одговарајуће методолошке поступке и технике. Ова стечена искуства и сазнања такође стварају услове за дубље разумевање ове сложене теме активним и проактивним учешћем у овом сагледавању из прве руке скривених дешавања која се одвијају унутар друштвеног универзума. Као и да се без посредника сазнају стварни узроци тога (Време у Простору) пре него што се манифестује у спољашњем Простору у Времену у неком виду последица и изазваних (домино) ефеката. Укратко, ова скривена догађања и одговарајућа понашања су до тада била разматрана искључиво ретроактивно, онако како је то виђено из угла овог спољашњег друштвеног универзума. Другим речима, користи се аналогија слична разматрању и анализирању материјалних процеса и догађаја у физичком универзуму, који се такође заснивају на спољашњим запажањима последица праволинеарног представљања простора и времена, одражених и исказаних кроз призму овог проширеног контејнера садашњости ("јуче → данас → сутра"). Да скратим и ову дугу причу, пригодни методолошки приступ није ни постојао, укључујући и одговарајуће схватање времена и простора, као два неопходна предуслова за развој адекватног модела реалности.
Завршавајући овај креативни чланак, вредно је напоменути да нико до сада у забележеној историји није написао тако много о времену и простору као што је то учинио овај стваралац од знања. При томе је диалектички упарено време и простор кроз његове саставне кључне појмове и диалекте било детаљно разматрано и образложено из разних углова, гледишта и становишта. Такођер је то упоређено и са начином функционисања осталих схватања времена и простора, и поред чињенице да је далеко лакше њих разматрати и рефлектовати кроз призму овог диалектичког схватања времена и простора, као што је то претходно било демонстрирано. Није било изостављено ни разматрање овог крајње сложеног диалектичког садржаја из методолошке перспективе диалектичког интерактивног приступа, који је од самог почетка био замишљен да буде заснован на диалектички индивидуалном начину размишљања и расуђивања. Или исказано то на други начин, да сам којим случајем развио још једно додатно схватање времена и простора засновано на групно руљанском начину мишљења и размишљања, као што је то на пример, ово владајуће (право)линеарно разумевање (тродимензионалног физичког) простора и времена, не би могао ни диалектички интерактивни приступ бити развијен односно поново оживљен. Другим речима, диалектички интерактивни приступ развијен на такав начин био би методолошки недоследан јер не би био заснован на диалектички индивидуалном начину мишљења и размишљања.
Из овог разлога, резултирајући диалектички интерактивни приступ, будући да је у пуном сагласју са (индивидуалним) диалектичким схватањем времена и простора, је заправо моје највеће стваралачко достигнуће, јер је заснован на человекољубивом, креативно индивидуалним начином размишљања и опхођења с другима. Другим речима, ово је круна мог свеукупног стваралачког деловања у овом диалектички веома кратком временском интервалу и обухваћеном простору, јер управо то омогућује добијање дубљег увида (непосредно) из прве руке путем активирања овог диалектичког медиума времена и простора. Укратко, да би диалектички интерактивни приступ био методолошки и доследан и кохерентан, било је неопходно развити одговарајуће схватање времена и простора, које је такође засновано на креативно индивидуалном начину размишљања и расуђивања. Тек потом као таква конзистентна методолошка целина био је уграђен у диалектички модел стварности. Као резиме, (теза, антитеза, синтеза овог стваралачки разматраног диалектичког садржаја диа) обновљена теза и (мноштво) антитеза све док се не постигне Привремени Закључак разматраног Времена у Простору, у времену диа простор, као главни метод и одлика диалектичког интерактивног приступа, поткопава и мења досадашњи типични (нациократски) начин мишљења, па самим тим мења такође и начин стваралачког деловања. Препознатљиво обележје сваког нациократског механизма контроле јесте ограничавање свега (креативно) разматраног различитим испољавањима и тумачењима апсолутне истине, које су уграђене у срж сваког нациократског друштвено-економског поретка. Посебан нагласак треба овде ставити на њена прикривена испољавања. Управо из овог разлога сам мој стваралачки пут и започео са развојем диалектичког схватања времена и простора, које је засновано на проактивном, стваралачко индивидуалном начину размишљања, и учествовања у обликовању и преобликовању стварности, у мом предлогу потенцијалне докторске дисертације: "Нетмоде, Стратегија за 21-во Столеће - Диалектички Интерактивни Приступ".
Тeмeљнe Симулaтивнe Методолошке Пoстaвкe Диaлeктичкoгa Интeрaктивнoгa Приступa
Надам се да ће ови креативни чланци бацити више светла на овај загонетни и још увек недовољно разумљиви диалектички садржај процеса стварања и настајања знања, јер је пононо уведен у примену један много шири радни оквир за стваралачку орјентацију у овој диалектички створеној вечности времена ДИА бесконачност простора унутар разматраних светова диалектике. Овде треба додати и потенцијално веома корисну УЛОГУ филозофије, науке, уметности и културе, разумљено у смислу њихове интерактивне примене у креативне сврхе, уместо уско-специализованог схватања њихове улоге током процеса стварања знања у смислу ИЛИ наука ИЛИ филозофија ИЛИ уметност ИЛИ култура. Овај метод је веома користан, нарочито када се ради о таквим страним, мистериозним и непознатим диалектичким садржајима, због тога што (добро познато) културно благо човечанства обезбеђује потребну (сувише занемарену) мудрост прохујалих времена (диалект - прошлост), као и претходно поменуте способности ЧЕЛОВЕЧАНСКИХ БИЋА (ове већ далеке прошлости) да ретроспективно се потсете и поновно оживе утиснуте и отиснуте трагове узорака мисли у меморији времена ДИА простор.
Анђео Чувар Стваралаштва и Знања
На другој страни, лингвистички диалекти уметности и филозофије пружају неопходну ЕЛАСТИЧНОСТ, разумљено у смислу стварања простора за креативно маневрисање и подходајушће уметничке финесе, током креативнога процеса стварања (новога) знања, упоређено са крутошћу научнога (методолошкога) приступа, што је такође неизбјежно током креативнога гањања таквих једних имагитивних, нејасних и магловитих циљева. Имај на уму, унутар ових бескрајних креативних пространстава, нема никаквих НАУЧНО утврђених тачки (писаних извора, археолошких налазишта и томе слично) за лакшу орјентацију у овој (унутарњој) вечности времена ДИА бесконачност пространстава светова диалектика. ПРОЧИТАЈТЕ следећи креативни чланак:
